До чега може довести лоше „вођена“ парница за тзв. мали дуг

1. Тужилац, Д. С. из Суботице, поднео је 7. децембра 2009. године тужбу Општинском суду у Суботици против Републике Србије и Фонда за социјално осигурање војних осигураника, као тужених, којом је тражио да суд обавеже тужене да му, на име разлике између исплаћене и припадајуће пензије за период од августа 2004. до новембра 2007. године, исплате одговарајуће новчане износе. Поводом ове тужбе формиран је предмет П1. 318/09. Након успостављања нове мреже судова у Републици Србији у 2010. године, предметни парнични поступак је вођен пред Основним судом у Суботици, а предмет је добио број П1. 385/10. Поднеском од 28. јула 2010. године тужилац је повукао тужбу против Републике Србије.
Прво рочиште у овом предмету заказано је за 30. јун 2011. године. На овом рочишту одређено је извођење доказа вештачењем, путем судског вештака економско-финансијске струке, који је, дописом од 20. јула 2011. године, обавестио парнични суд да није у могућности да спроведе вештачење, јер тужилац није доставио потребну документацију. На наредно рочиште, заказано за 29. септембар 2011. године, није дошла ниједна парнична странка, иако уредно позване, те је Основни суд у Суботици донео решење П1. 385/10 да се тужба сматра повученом. Одлучујући о предлогу тужиоца за враћање у пређашње стање, Основни суд у Суботици је 20. децембра 2011. године донео решење којим је дозволио враћање у пређашње стање.
У наставку поступка предмет је добио број П1. 542/11, а Основни суд у Суботици, на сагласан предлог парничних странака, донео је 24. јануара 2012. године решење којим је прекинуо предметни парнични поступак. Решењем парничног суда од 20. децембра 2012. године настављен је прекинути поступак, а предмет је добио број П1. 57/13. У овој фази поступка заказана су три рочишта, тужилац је преиначио тужбу, означавајући као туженог Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање и изведен је доказ вештачењем путем вештака економско-финансијске струке. У периоду од 28. марта 2013. до 12. јуна 2014. године није заказано ниједно рочиште. У наведеном периоду парнични суд и одређени вештак су се више пута обраћали туженом, Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање и Фонду за социјално осигурање војних осигураника, са захтевом за достављање документације потребне за вештачење.
Пресудом П1. 57/13 од 4. септембра 2014. године усвојен је тужбени захтев тужиоца. На наведену првостепену пресуду тужени је поднео жалбу. Пресудом Вишег суда у Суботици Гж. 26/15 од 25. марта 2015. године преиначена је означена првостепена пресуда, тако што је одбијен као неоснован део тужбеног захтева тужиоца за исплату појединачних месечних износа за период од августа 2004. године, па закључно са октобром 2006. године, уз образложење да је погрешан закључак првостепеног суда да се потраживање тужиоца заснива на неоснованом обогаћењу и с тим у вези његов закључак о неоснованости приговора застарелости потраживања тужиоца. Према становишту другостепеног суда израженог у оспореној пресуди, пензије имају карактер повремених потраживања, а у конкретном случају тужиоцу је причињена штета, у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, те је у складу са тим и досуђена камата од доспелости појединих месечних износа, а сходно одредбама чл. 186. и 277. Закона о облигационим односима.

2. Д. С. из Суботице поднео је Уставном суду, 18. маја 2015. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Основним судом у Суботици у предмету П1. 57/13, као и против пресуде Вишег суда у Суботици Гж. 26/15 од 25. марта 2015. године, због повреде права на правично суђење зајемечног чланом 32. став 1. Устава.
У уставној жалби подносилац је навео да је предметни парнични поступак трајао неоправдано дуго, указујући да је у току тог поступка промењено троје поступајућих судија. Такође, наведено је да је тужба у предметном парничном поступку поднета због неоснованог обогаћења, у ком случају је рок застарелости потраживања десет година, као и да су пензије „трајна“ примања, те да се не могу сматрати повременим давањем. Од Уставног суда је тражено да утврди повреду означених права, те поништи оспорену пресуду. Подносилац није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року.

3. Уставни суд, Велико веће, на седници Већа одржаној 2. марта 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. С. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Суботици у предмету П1. 57/13 (раније П1. 385/10) подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

4. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом, од подношења тужбе 7. децембра 2009. године Општинском суду у Суботици, па до његовог окончања, доношењем оспорене пресуде Вишег суда у Суботици од 25. марта 2015. године, трајао пет година и три и по месеца, с тим да је био у прекиду 11 месеци.
Будући да је предметни парнични поступак, нерачунајући период прекида, трајао четири и по године, Уставни суд је оценио да наведено трајање парничног поступка, само по себи, не указује да тај поступак није окончан у границама разумног рока. Међутим, појам разумног трајања поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја за подносиоца права о коме се у поступку одлучује, који се морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
Анализирајући наведене критеријуме, Уставни суд је оценио да предметни парнични поступак није био ни чињенично ни правно сложен.
Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе имао интерес да се посматрани поступак ефикасно спроведе, али и да је, својим понашањем, у мањој мери, допринео његовој дужини трајања. Наиме, Уставни суд указује да подносилац није дошао на једно од заказаних рочишта, иако је био уредно позван, те је донето решење да се тужба сматра повученом, услед чега је вођен додатни поступак за враћање у пређашње стање, а што је утицало да поступак траје дуже четири месеца.
Уставни суд је оценио и да првостепени суд није поступао у складу са начелом економичности, односно да није преузимао радње како би се поступак спровео без одуговлачења. У вези са наведеним, Уставни суд указује да је прво рочиште заказано тек годину и по дана од подношења тужбе. Поред наведеног, Уставни суд указује да у периоду од 28. марта 2013. до 12. јуна 2014. године, односно годину дана и три месеца, није заказано ниједно рочиште јер није могло да се спроведе вештачење, услед тога што надлежни фондови, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање и Фонд за социјално осигурање војних осигураника, и поред више позива одређеног вештака и суда, нису у дужем временском периоду доставили неопходну документацију. Како, у конкретном случају, одлука о тужбеном захтеву није могла да се донесе без извођења овог доказа, нити би одржавање рочишта у истој ситуацији имало смисла, то је Уставни суд оценио да је надлежни суд, слањем дописа и ургенција овим фондовима да доставе тражене податке, предузео све мере да спречи одуговлачење поступка. Међутим, будући да су наведени фондови организације које је основала држава, која и именује њихове органе, то је Уставни суд оценио да приликом оцене постојања повреде права на суђење у разумном року мора да се узме у обзир и описано поступање ових фондова, које је утицало на одуговлачење предметног поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је кључни допринос дужини трајања предметног парничног поступка дали парнични суд и надлежни фондови за пензијско и инвалидско осигурање, својим неефикасним поступањем. Стога је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у предметном парничном поступку повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу изреке.
Приликом одлучивања Уставни суд је имао у виду како сопствену праксу (видети, између других, Одлуку Уж-532/2009 од 27. октобра 2011. године), тако и праксу Европског суда за људска права (видети пресуду у предмету Плазонић против Хрватске, од 6. марта 2008. године, број апликације 26455/04, ст. 60-63.).
Уставни суд је, крећући се у границама захтева, а будући да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, нашао да је, у смислу одредбе члана 89. Закона о Уставном суду, доношење одлуке којом је утврђена повреда означеног Уставом зајемченог права довољна мера да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе.

5. У вези са наводима уставне жалбе којима се оспорава пресудa Вишег суда у Суботици Гж. 26/15 од 25. марта 2015. године због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац повреду означеног права образлаже наводима о погрешној примени материјалног права. С тим у вези, Уставни суд истиче да се, сагласно члану 170. Устава, којим је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова, односно других надлежних државних органа, те да Уставни суд није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно или дискриминаторно на штету подносиоца, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да је оспорена пресуда детаљно и јасно образложена, при чему је дато образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног Закона о облигационим односима у погледу застарелости дела потраживања подносиоца, будући да пензије јесу повремена потраживања, чијом је неисплатом причињена штета подносиоцу, те се тужбом може тражити само њена накнада, па је рок застарелости тог потраживања три године.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да из конкретних разлога наведених у уставној жалби, као и разлога датих у образложењу оспорених пресуда, не произлази да је закључивање редовних судова било очигледно произвољно или арбитрерно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено у члану 32. став 1. Устава.
Уставни суд указује да је у досадашњој пракси више пута изразио овај став у погледу рокова за застарелост потраживања неисплаћених пензија (видети, поред осталих, Одлуку Уж-5452/2014 од 15. маја 2015. године).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу којим се оспорава пресуда Вишег суда у Суботици, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Уж-3307-2015.doc)Уж-3307-2015.doc 87 kB