Одлука Уставног суда Уж-3109/2015 од 20. априла 2017. године

Уставни суд, Велико веће, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. априла 2017. године, донео је

О Д Л У К У

Одбија се као неоснована уставна жалба Васа Ивића изјављена против решења Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 6346/14/1 Посл. бр. 4-И-7199/2014 од 3. марта 2015. године.

Из Образложења:
1. Васо Ивић из Руме је, 6. маја 2015. године, преко пуномоћника Снежане Ковачевић, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 6346/14/1 Посл. бр. 4-И-7199/2014 од 3. марта 2015. године, због повреде права на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. Устава и права на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Први основни суд у Београду оспореним решењем правноснажно одбио као неоснован његов предлог за извршење поднет против извршног дужника Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, погрешно налазећи да подносилац није доставио доказ да је обавеза из извршне исправе прешла са Фонда за социјално осигурање војних осигураника на означеног извршног дужника, па да је оспорено другостепено решење дијаметрално супротно решењима истог извршног суда у предметима са сличном чињеничном и правном ситуацијом. Истиче да је потпуно јасно да подносилац уставне жалбе у конкретном случају није могао да достави поменути доказ, “када се правно следбеништво у државним институцијама регулише законом, у односу на чега се доказ не доставља, јер садржина закона не може бити предмет доказивања“. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди му повреду наведених уставних права, као и да прошири правно дејство уставносудске одлуке на лица која се налазе у истој правној ситуацији као подносилац.
2. Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је другостепено веће извршног суда погрешно закључило да подносилац у складу са одредбама члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу није пружио одговарајући доказ да је обавеза Фонда за социјално осигурање војних осигураника из извршне исправе прешла на извршног дужника Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, превиђајући одредбе члана 79. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, којима је управо прописано да Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузима права и обавезе Фонда за социјално осигурање војних осигураника.
Испитујући да ли је Први основни суд у Београду произвољно применио процесно право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је подносилац у предметном извршном поступку тражио да се на принудан начин реализује његово потраживање накнаде материјалне штете због мање исплаћене пензије за период од 1. августа 2004. до 30. новембра 2007. године, а које је утврђено извршном исправом којом је Фонд за социјално осигурање војних осигураника обавезан да измири то потраживање, те да је подносилац као извршног дужника означио Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, инсистирајући на томе да је обавеза из извршне исправе према одредбама Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању прешла на означеног извршног дужника. С тим у вези, Уставни суд напомиње да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање на основу одредбе члана 79. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању од 1. јануара 2012. године преузео послове обезбеђивања и спровођења пензијског и инвалидског осигурања од Фонда за социјално осигурање војних осигураника за војна лица и цивилна лица на служби у Војсци. Ова организација којој је поверено јавно овлашћење је истовремено преузела имовину, обавезе и запослене од Фонда за социјално осигурање војних осигураника, у делу који се односи на послове пензијског и инвалидског осигурања. Међутим, Уставни суд напомиње да су од преузимања у наведеном контексту, изузете обавезе доспелих, а неизмирених новчаних потраживања корисника војних пензија по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада до ступања на снагу Закона о Војсци Србије, односно до 1. јануара 2008. године. Дакле, Уставни суд налази да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање од Фонда за социјално осигурање војних осигураника преузео обавезе исплате неизмирених новчаних потраживања корисника војних пензија по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада, која датирају из периода после 1. јануара 2008. године па надаље. На овакав правни закључак упућују не само одредбе члана 79. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, већ и одредбе подзаконских аката донетих у циљу извршавања поменутог закона.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се извршна исправа на основу које је покренуто принудно извршење несумњиво односи на потраживање подносиоца уставне жалбе у разлици пензије коју је он остварио пре 1. јануара 2008. године, Уставни суд сматра да је другостепено веће Првог основног суда у Београду извело уставноправно прихватљив закључак да обавеза Фонда за социјално осигурање војних осигураника у конкретном случају није прешла на извршног дужника Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, па да не постоје услови да се принудно извршење одреди против поменутог извршног дужника. У том смислу, Уставни суд указује да је правни став у погледу обима обавеза Фонда за социјално осигурање војних осигураника које су прешле на Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, изнео у већем броју уставносудских предмета (видети Одлуку Уж- 2898/2014 од 24. новембра 2016. године и решења Уж-2085/2015 од 5. априла 2016. године, Уж-7335/2014 од 12. новембра 2015. године и Уж-975/2015 од 22. фебруара 2016. године). Из тих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним другостепеним решењем није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Уж-3109-2015.doc)Уж-3109-2015.doc 68 kB