Одлука Уставног суда Уж-2423/2015 од 13. априла 2017. године

Уставни суд, Велико веће, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. априла 2017. године, донео је

О Д Л У К У

1. Усваја се уставна жалба М. Т. и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 6326/14 од 9. фебруара 2015. године, у делу у којем је потврђен став четврти изреке пресуде Првог основног суда у Београду П. 43841/13 од 25. јуна 2014. године, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 6326/14 од 9. фебруара 2015. године у наведеном делу и одређује да надлежни суд у том делу донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 43841/13 од 25. јуна 2014. године.

Из Образложења:
1. М. Т. из Београда поднео је Уставном суду, 6. априла 2015. године, преко пуномоћника М. Р, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 6326/14 од 9. фебруара 2015. године, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1 и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац је навео да је првостепени суд делимично одбио његов тужбени захтев, уз образложење да је захтев за накнаду штете за период од 1. јануара 2008. године до 31. децембра 2010. године застарео, с обзиром на то да је тужба поднета 27. децембра 2010. године, док је другостепени суд, супротно меродавним прописима, потврдио овакву одлуку, нетачно наводећи да је тужба поднета 19. фебруара 2013. године. Такође, подносилац сматра да оспорена пресуда није правилна ни у делу у којем је укинута првостепена пресуда, као и да је у том делу супротна пракси судова. Од Уставног суда тражено је да усвоји уставну жалбу, „уклони“ оспорену пресуду на прописан начин и наложи надлежном суду да поново одлучи о његовој жалби изјављеној против првостепене пресуде.
2. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд још једном наглашава да није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када су ти закључци очигледно произвољни, односно арбитрерни, тако да за последицу имају повреду Уставом зајемченог права или слободе. Уставни суд указује да је и Европски суд за људска права, у предмету Sisojeva и други против Летоније, изразио становиште да је једина околност у којој тај суд може, као изузетак од правила, да испита закључке и налазе о којима је реч она када су ти закључци и налази флагрантно и очигледно произвољни, на начин који је у директној супротности са правдом и здравим разумом и који, сами по себи, представљају повреду Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (пресуда од 15. јануара 2007. године, представка број 60654/00, став 89.).
Разматрајући да ли је, у конкретном случају, поступање и одлучивање парничног суда било произвољно или арбитрерно, Уставни суд је, најпре, констатовао да је по тужби овде подносиоца уставне жалбе којом је тражио исплату разлике између исплаћених и припадајућих износа пензије делимично одбијен његов тужбени захтев, јер је парнични суд оценио да су потраживања за 2008, 2009. и 2010. годину застарела. Овакав закључак првостепени парнични суд је заузео након што је утврдио да је тужба у предметном парничном поступку поднета 27. децембра 2010. године и позивајући се на одредбе Закона о облигационим односима о повременим потраживањима. У поступку по жалби овде подносиоца уставне жалбе, другостепени суд је, најпре, оценио да се, у конкретном случају, примењују правила о накнади штете, будући да тужиоцу нису, пропустом туженог, исплаћени припадајући већ мањи износи пензије за посматрани период, а потом је оценио да су његова потраживања за период до 31. децембра 2010. године застарела, наводећи да је тужба у предметном парничном поступку поднета 19. фебруара 2013. године.
У вези са наведеним, Уставни суд, пре свега, указује да пензије јесу повремена потраживања, као и да њихова неисплата у припадајућим износима представља незаконит рад туженог (као што је то и утврдио парнични суд) којим је, у конкретном случају, подносиоцу причињена штета. Надаље, Уставни суд указује да, сходно одредбама Закона о облигационим односима, одговорно лице (без обзира на то да ли је оно и причинило штету или није) има законску обавезу да насталу штету накнади. Међутим, уколико он то не учини, оштећени има право да накнаду потражи судским путем, у субјективном року од три године, односно у објективном року од пет година. Објективни рок застарелости почиње да тече настанком штете, а протеком тог рока престаје могућност оштећеног да своје потраживање оствари судским путем. У оквиру објективног рока тече и субјективни рок застарелости, чијим протеком наступа иста последица као и протеком објективног рока. Почетак тока субјективног рока везује се за моменат сазнања оштећеног за штету (а тиме и њену висину) и за лице које је штету учинило. Тај почетак може да се подудари са почетком објективног рока, али он може да почне да тече и касније. Стога је, у случају када оштећени мора судским путем да потражује накнаду причињене штете, од значаја за његов успех у том спору и чињеница када је поднео тужбу. Ово због тога што неће моћи да успе у спору са захтевом за накнаду штете ако су протекли законом прописани рокови за истицање таквог захтева (наравно, под условом да тужени истакне приговор застарелости потраживања).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је уставноправно прихватљиво становиште Апелационог суда у Београду да је, у конкретном случају, предмет спора захтев подносиоца за накнаду штете. Међутим, Уставни суд констатује, да је другостепени парнични суд у примени наведене одредбе изменио чињеницу утврђену у првостепеном поступку у погледу датума подношења тужбе и на темељу тога ценио основаност приговора застарелости. С тим у вези, Уставни суд указује и да се предметна тужба налази у списима предмета са датумом пријема у суду од 27. децембра 2010. године, да је по тој тужби већ поступао другостепени суд (Виши суд у Београду) који је укинуо првостепену пресуду од 5. септембра 2011. године, те да је оспорена пресуда донета у поновном поступку. Поред наведеног, Уставни суд констатује да је другостепени суд и на основу свог виђења да је тужба поднета 19. фебруара 2013. године, оценио да су потраживања до 31. децембра 2010. године застарела, не објашњавајући изнети став о застарелости и потраживања унутар рока од три године од датума када је тај суд нашао да је тужба поднета.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је оспорена пресуда, у делу у којем је одлучено о приговору застарелости потраживања, последица произвољности у поступању и одлучивању другостепеног суда у мери да је чини уставноправно неприхватљивом. Ово стога што је подносилац, у конкретном случају, поступио у складу са меродавним материјалноправним прописом, али га је, без разумног оправдања, парничи суд онемогућио да оствари своје легитимно очекивање. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 6326/14 од 9. фебруара 2015. године, у делу у којем је потврђен став четврти изреке пресуде Првог основног суда у Београду П. 43841/13 од 25. јуна 2014. године, те одређивањем да надлежни суд у поновном поступку у том делу донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 43831/13 од 25. јуна 2014. године, па је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
3. У односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да се повреда означеног права истиче у односу на оспорену пресуду у делу којим је укинута пресуда Првог основног суда у Београду П. 43831/13 од 25. јуна 2014. године и предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновно суђење. С тим у вези, Уставни суд указује да из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе, односно да је оспореним актом коначно одлучено о правима и обавезама подносиоца.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Уж-2423-2015.doc)Уж-2423-2015.doc 57 kB