Решење РФ ПИО – Филијала Београд о одбацивању захтева за исплату одбијених износа пензије – Спахић Реуф

Поштовани!

Морам пре свега да будем личан и много поздравим мог претходника на дужности командира питомачког вода у Школи резервних официра пешадије у Билећи – колегу Спахић Реуфа. Као млад потпоручник примио сам дужност командира питомачког вода у Билећи којим је командовао Реуф, а накнадно ми је Реуф предао и стан који је користио у гарнизону Билећа до одласка у прекоманду.

У прилогу објављујем Решење РФ ПИО – Филијала Београд о одбацивању захтева за исплату одбијених износа пензије, које је колега Спахић Реуф добио 29.01.2018. године и друга документа из овог управног поступка.
Нисам правник, али сматрам да захтев колеге Реуфа није могао бити одбачен решењем, са позивом на члан 92 став (1), тачка 1) новог ЗУП-а, јер умањење пензије и исплата одбијених износа (разлике) пензије, односно доношење Решења о повраћају одбијених износа од пензије представља управну ствар, без обзира што је реч о захтеву имовинско-правног карактера (како наводе).
Колега Реуф је захтевом од 12.12.2017. г. тражио доношење Решења о повраћају одбијених износа од пензије, а другим захтевом је тражио издавање Уверења о исплатама његове војне пензије.

Ево и зашто:

Одбацивање захтева странке
Члан 92. новог ЗУП-а
(1) Орган решењем одбацује захтев којим је покренут поступак ако:
1) није реч о управној ствари;
2) није надлежан за одлучивање о управној ствари, а не може да одреди ко је надлежан;
3) подносилац захтева очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује у управном поступку;
4) захтев није поднет у року;
5) у истој управној ствари већ се води управни или судски поступак или је о њој већ правноснажно одлучено решењем којим је странци признато право или наложена нека обавеза;
6) захтев не буде уређен у року који је одредио орган (члан 59. став (2) овог закона).
(2) Орган може у току целог поступка да одбаци захтев странке.

Чињеница да се уместо поводом захтева поступак покреће захтевом странке, као и да тренутак покретања није више радња органа него тренутак пријема захтева странке, није променила аспект официјелности управног поступка и кључне улоге органа у вези са утврђивањем да ли су испуњени основни услови за вођење поступка покренутог захтевом странке. Новина је што су сада таксативно наведени сви разлози због којих ће се решењем одбацити захтев, што доводи до обустављања покренутог поступка.
Орган решењем одбацује захтев којим је покренут поступак ако: 1) није реч о управној ствари; 2) није надлежан за одлучивање о управној ствари, а не може да одреди ко је надлежан; 3) подносилац захтева очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује у управном поступку; 4) захтев није поднет у року (нпр. Закон о враћању одузете имовине и реституцији [Закон о реституцији] [Службени гласник РС, бр. 72/2011, 108/2013, 142/2014 и 88/2015] је предвиђао преклузиван рок од две године за подношење захтева за реституцију имовине); 5) у истој управној ствари већ се води управни или судски поступак или је о њој већ правноснажно одлучено решењем којим је странци признато право или наложена нека обавеза; 6) захтев не буде уређен у року који је одредио орган (члан 59. став (2) овог закона).
Орган може у току целог поступка да одбаци захтев странке.

Управна ствар
Члан 2.
(1) Управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне акте, доноси гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне услуге.
(2) Управна ствар је и свака друга ситуација која је законом одређена као управна ствар.
Управна ствар у смислу новог ЗУП-а дефинисана је као „[...] појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући прописе, правно или фактички утиче на понашање странке [...]“, али и као „свака друга правна ситуација која је законом одређена као управна ствар“ (члан 2).
Поређења ради, према важећем ЗУС-у (члан 5), „управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произилази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди“.
Управна ствар, у смислу ЗУС-а, јесте појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произлази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди, што је прилагођено схватању да се управни спор води о законитости коначног управног акта. Тиме је из дефиниције управне ствари искључено вршење свих управних радњи. С друге стране, предмет управног спора чини и оцена законитости других коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита, као и коначних појединачних аката, када је то законом предвиђено.
Речју, управна ствар је, у смислу новога ЗУП-а, осетно шире постављена, у складу с класификацијом управних активности, тј. „управног поступања“ (део други: чл. 16–32), чиме је и поље примене овог закона постало обухватније и изнијансираније.
Нови ЗУП је изричито дефинисао и знатно проширио појам управне ствари на које се примењују одредбе овог закона. Нови ЗУП предвиђа да је управна ствар, у смислу овог закона, појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне акте, гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне услуге. Према томе, правна ствар, поред доношења управних аката и издавања уверења од стране надлежних органа, обухвата и доношење гарантних аката, закључивање управних уговора, предузимање свих других управних радњи и пружање јавних услуга. Поред тога, предвиђено је да је управна ствар и свака друга ситуација која је законом одређена као управна ствар. Тиме је појам управне ствари у новом ЗУП-у изједначен по обиму са предметом управног поступка. Међутим, овај проширени појам управне ствари не ствара проблеме са аспекта наведене дефиниције ЗУС-а, с обзиром на то да ће се и даље Управном суду, на основу управних ствари из управног поступка, подносити тужбе искључиво против управних аката. Наиме, поводом приговора као новог ремонстративног средства правне заштите због неиспуњења обавеза органа из управног уговора, (не)предузимања управне радње или због неквалитетног пружања јавних услуга, доносе се управни акти у форми решења.

Reuf je koristio formu / obrazac dva zahteva koje je koncipirao Dobrivoje - prvi je bio zahtev za donosenje Resenja, a drugi za izdavanje Uverenja.
U tom obrascu kolege Dobrivoja i zahtevu za donošenje Rešenja koji je podneo Reuf piše,
“... у вези са горе наведеним, подносим
З А Х Т Е В
Да ми РФ за ПИО за град Београд донесе РЕШЕЊЕ у складу са чланом 20. став 2; чл. 58. став 1. и 2. и чл. 70. став 1. и 2. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“, број 83/2005 и 98/2006) о ПОВРАЋАЈУ одбијених износа од моје пензије на основу Закона о привременом уређивању начина исплате пензија („Сл. гласник РС“, број 116/14 и 99/16), и то за период, почев од исплаћене умањене пензије за месец новембар 2014. до закључно са исплаћеном пензијом за месец новембар 2017. године.
Све то са исплатом уз обрачун законске затезне камате за целокупан одбијени износ у наведеном периоду. Тражено РЕШЕЊЕ донети у складу са чланом 136; 141. и 145. Закона о ОУП и доставити ми на горњу адресу становања.”

Dakle, Reuf je podneo zahtev za donosenje Resenja o isplati odbijenih iznosa (razlike) penzije, barem tako pise u obrazlozenju ovog resenja. U dispozitivu ovog resenja je odbacen zahtev za isplatu tih odbijenih iznosa (razlike) penzije. To po meni nije isto.
Reuf nije trazio isplatu odbijenih iznosa penzije kako oni kazu, vec donošenje Resenja o povraćaju (isplati) odbijenih iznosa penzije. RF PIO – Filijala Beograd ovaj zahtev nije mogla da odbaci, vec samo da eventualno donese rešenje o odbijanju zahteva.
Smatram da kolega Reuf na ovo rešenje treba da podnese žalbu Direkciji Fonda, bez obzira na Žalbu zbog ćutanja uprave koju je podneo 23.01.2018. godine. U žalbi treba izneti – pozvati se na stavove koje sam naveo u ovom članku.
Potrebno je dobro proanalizirati ovo rešenje. Ono ukazuje na dalje postupanje RF PIO i praktično nas usmerava na nase dalje puteve i načine pravne borbe.