Sablon (obrazac) Zalbe na Resenje filijale Fonda PIO o odbacivanju zahteva za donosenje Resenja o povracaju odbijenih iznosa penzije

Kolega Dobrivoje Stanojevic mi je prosledio sablon (obrazac) Zalbe na Resenje filijale Fonda PIO o odbacivanju zahteva za donosenje Resenja o povracaju odbijenih iznosa penzije, uz molbu da isti objavim na sajtu.
Sablon Zalbe je upotrebljiv i za civilne penzionere.

Pojedini penzioneri su podneli zahtev za donosenje resenja o isplati odbijenih iznosa (razlike) penzije, barem tako pise u obrazlozenju njegovog i drugih do sada objavljenih prvostepenih resenja Fonda PIO. U dispozitivu njegovog i drugih objavljenih prvostepenih resenja je ODBACEN zahtev za isplatu tih odbijenih iznosa (razlike) penzije. To po meni nije isto.

Нисам правник, али сматрам да ови захтеви нису могли бити одбачени решењем, са позивом на члан 92 став (1), тачка 1) новог ЗУП-а, јер умањење пензије и исплата одбијених износа (разлике) пензије, односно доношење Решења о повраћају одбијених износа од пензије представља управну ствар, без обзира што је реч о захтеву имовинско-правног карактера (како наводе).

Образложење:

Podnosioci ovih zahteva nisu trazili isplatu odbijenih iznosa penzije kako nadlezni u Fondu PIO kazu, vec donošenje Resenja o povraćaju (isplati) odbijenih iznosa penzije. Filijala ovaj zahtev nije mogla da odbaci, vec samo da eventualno donese rešenje o obustavljanju postupka.
Filijala Fonda PIO je trebala poci od cinjenice da je Zakonom o privremenom uredjivanju nacina isplate penzija regulisano da se izvrsene isplate smatraju KONACNIM i svojim resenjem obustaviti postupak ili doneti resenje o umanjenju penzije primenom navedenog zakona, u kome bi bilo navedeno da se izvrsene isplate smatraju konacnim i da se nece vrsiti povracaj obustavljenih iznosa penzije. Takvo resenje (prvo ili drugo) bi bilo zasnovano na zakonu.

Obustavljanje postupka
Član 101 novog ZUP-a
(1) Postupak se obustavlja ako organ nađe da nema uslova da se dalje vodi, a zakon ne nalaže da se postupak nastavi.
(2) Postupak se obustavlja i u drugim slučajevima određenim zakonom.
(3) Postupak se obustavlja rešenjem.

Dispozitiv resenja o obustavljanju postupka ili resenja o umanjenju penzije primenom Zakona o privremenom uredjivanju nacina isplate penzija trebao je da sadrži kratku i jasnu odluku.
Po potrebi, može da se podeli u više tačaka.
U posebne tačke unose se rok, uslov ili nalog, kad ih rešenje, u skladu sa zakonom, sadrži, naznaka da žalba ne odlaže izvršenje rešenja i odluka o troškovima postupka.
Obrazloženje tog resenja mora da bude razumljivo i da sadrži kratko izlaganje zahteva stranke, činjenično stanje i dokaze na osnovu kojih je ono utvrđeno, razloge koji su bili odlučujući kod ocene svakog dokaza, propise i razloge koji, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, upućuju na odluku iz dispozitiva i razloge zašto nije uvažen neki zahtev ili predlog. Obrazloženje sadrži i razloge zbog kojih je organ odstupio od rešenja koja je ranije donosio u istim ili sličnim upravnim stvarima. Ako je odlučeno po slobodnoj oceni, obrazloženje sadrži i propis koji organ ovlašćuje na to, razloge kojima se rukovodio pri odlučivanju i u kojim granicama i s kojim ciljem je primenio ovlašćenje da odlučuje po slobodnoj oceni. Ako žalba ne odlaže izvršenje rešenja, obrazloženje sadrži i pozivanje na zakon koji to predviđa.
U uputstvu o pravnom sredstvu u tom resenju stranka se obaveštava da li protiv rešenja može da se izjavi žalba ili pokrene upravni spor. Ako može da se izjavi žalba, uputstvo sadrži naziv organa kome se žalba izjavljuje, naziv organa kome se žalba predaje i u kom roku, visinu takse koja se plaća i da žalba može da se izjavi usmeno na zapisnik kod organa protiv čijeg rešenja se izjavljuje. Ako može da se pokrene upravni spor, uputstvo sadrži naziv i sedište suda kome se podnosi tužba, rok u kome se podnosi tužba i visinu takse koja se plaća.

Одбацивање захтева странке
Члан 92. новог ЗУП-а
(1) Орган решењем одбацује захтев којим је покренут поступак ако:
1) није реч о управној ствари;
2) није надлежан за одлучивање о управној ствари, а не може да одреди ко је надлежан;
3) подносилац захтева очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује у управном поступку;
4) захтев није поднет у року;
5) у истој управној ствари већ се води управни или судски поступак или је о њој већ правноснажно одлучено решењем којим је странци признато право или наложена
нека обавеза;
6) захтев не буде уређен у року који је одредио орган (члан 59. став (2) овог закона).
(2) Орган може у току целог поступка да одбаци захтев странке.

Чињеница да се уместо поводом захтева поступак покреће захтевом странке, као и да тренутак покретања није више радња органа него тренутак пријема захтева странке, није променила аспект официјелности управног поступка и кључне улоге органа у вези са утврђивањем да ли су испуњени основни услови за вођење поступка покренутог захтевом странке. Новина је што су сада таксативно наведени сви разлози због којих ће се решењем одбацити захтев, што доводи до обустављања покренутог поступка.
Орган решењем одбацује захтев којим је покренут поступак ако: 1) није реч о управној ствари; 2) није надлежан за одлучивање о управној ствари, а не може да одреди ко је надлежан; 3) подносилац захтева очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује у управном поступку; 4) захтев није поднет у року; 5) у истој управној ствари већ се води управни или судски поступак или је о њој већ правноснажно одлучено решењем којим је странци признато право или наложена нека обавеза; 6) захтев не буде уређен у року који је одредио орган (члан 59. став (2) овог закона).
Орган може у току целог поступка да одбаци захтев странке.

Управна ствар
Члан 2.
(1) Управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне акте, доноси гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне услуге.
(2) Управна ствар је и свака друга ситуација која је законом одређена као управна ствар.

Управна ствар у смислу новог ЗУП-а дефинисана је као „[...] појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући прописе, правно или фактички утиче на понашање странке [...]“, али и као „свака друга правна ситуација која је законом одређена као управна ствар“ (члан 2).
Поређења ради, према важећем ЗУС-у (члан 5), „управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произилази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди“.
Управна ствар, у смислу ЗУС-а, јесте појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произлази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди, што је прилагођено схватању да се управни спор води о законитости коначног управног акта. Тиме је из дефиниције управне ствари искључено вршење свих управних радњи. С друге стране, предмет управног спора чини и оцена законитости других коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита, као и коначних појединачних аката, када је то законом предвиђено.
Управна ствар је, у смислу новога ЗУП-а, осетно шире постављена, у складу с класификацијом управних активности, тј. „управног поступања“ (део други: чл. 16–32), чиме је и поље примене овог закона постало обухватније и изнијансираније.
Нови ЗУП је изричито дефинисао и знатно проширио појам управне ствари на које се примењују одредбе овог закона. Нови ЗУП предвиђа да је управна ствар, у смислу овог закона, појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне акте, гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне услуге. Према томе, управна ствар, поред доношења управних аката и издавања уверења од стране надлежних органа, обухвата и доношење гарантних аката, закључивање управних уговора, предузимање свих других управних радњи и пружање јавних услуга. Поред тога, предвиђено је да је управна ствар и свака друга ситуација која је законом одређена као управна ствар. Тиме је појам управне ствари у новом ЗУП-у изједначен по обиму са предметом управног поступка. Међутим, овај проширени појам управне ствари не ствара проблеме са аспекта наведене дефиниције ЗУС-а, с обзиром на то да ће се и даље Управном суду, на основу управних ствари из управног поступка, подносити тужбе искључиво против управних аката. Наиме, поводом приговора као новог ремонстративног средства правне заштите због неиспуњења обавеза органа из управног уговора, (не)предузимања управне радње или због неквалитетног пружања јавних услуга, доносе се управни акти у форми решења.