Пресуда Управног суда од 12.01.2018. г. по тужби у вези увећања пензије за 20 посто – Златко Посавец

Поштовани!

У РФ ПИО – Дирекција Фонда и Филијалама запослен је велики број правника, међу којима има магистара правних наука, а можда и понеки доктор правних наука.
Просто је невероватно колико исти не познају Закон о општем управном поступку и Закон о управним споровима који свакодневно у раду примењују, па их један правни лаик, војни пензионер рода пешадије, мора подучавати и са њима водити управне спорове у којима њихова решења, закључци и друга правна акта пролазе као у овој пресуди Управног суда.

Закључком Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Крагујевац, број 181.6-2 27/2017 од 20.04.2017. године (који је донет у поступку извршења решења Дирекције Фонда бр. 01-02/181.6.6 5246/17 од 30.03.2017. г. којим је поништено решење Филијале Крагујевац бр. 181.8-6 31/16 од 28.12.2016. г. и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање) одбачен је мој захтев за измену решења - увећање износа војне пензије за 20 % и доношење новог решења о висини исте, које би било у складу са Законом о ПИО, сходно члану 115. став 2. Закона о општем управном поступку.
Против горе наведеног закључка РФ ПИО – Филијала Крагујевац, благовремено сам изјавио жалбу Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање - Дирекција фонда, Београд, која је од стране наведеног органа Решењем број 01-02/181.8.6 10676/17 од 23.07.2017. године одбијена као неоснована, сходно члану 230. Закона о општем управном поступку.

ТУЖБУ Управном суду поднео сам 29.08.2017. г. ради поништења Решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Дирекција фонда, Београд, број 01-02/181.8.6 10676/17 од 23.07.2017. године.
Управни суд је својом пресудом од 12.01.2018. године (у заглављу пресуде погрешно наведено 12.01.2017. г.) тужбу уважио, поништио Решење Дирекције Фонда број 01-02/181.8.6 10676/17 од 23.07.2017. године и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање.
Мој захтев за накнаду трошкова управног спора је одбијен, јер нисам ангажовао адвоката, односно захтев определио по врсти и висини.

У сваком случају извојевана је малецка победа, која би у перспективи могла имати и веће ефекте. Пре свега, доказао сам да мој захтев није могао бити одбачен Закључком првостепеног органа применом члана 115. став 2. Закона о општем управном поступку јер је у питању управна ствар која се решава у управном поступку, а да ли је мој захтев основан или не орган управе је био дужан да оцени у покренутом и спроведеном управном поступку кроз оцену доказа којима располаже и на основу тога донесе адекватно Решење. Суд у пресуди, сем повреде и погрешне примене члана 115. Закона о општем управном поступку, није оценио остале повреде права које сам у тужби навео и детаљно образложио:
- Повреду и погрешну примену члана 218. Закона о ПИО на конкретну чињеничну и правну ситуацију,
- Повреду и погрешну примену члана 104. и 105. Закона о ПИО на конкретну чињеничну и правну ситуацију,
- Потпуно игнорисање новонастале чињенице коју представља преласак - увођење војних осигураника из система тзв. војног осигурања у систем тзв. цивилног осигурања од 01.01.2012. године, а на основу Закона о ПИО и Закона о изменама и допунама Закона о ПИО из 2010. године, и тиме материјалноправног основа за одлучивање о праву на увећање моје већ обрачунате – одређене пензије по војним прописима за 20 % по основу права на пензију под посебним условима, које нисам остваривао у оквиру Фонда СОВО,
- Чињеницу да ове повреде материјалног права имају за последицу не само материјалну штету коју трпи тужилац већ оне нарушавају и основна људска права призната у свим демократским државама, а која се, поред осталог, састоје у једнакости пред законом и забрани дискриминације.

Напомињем да је у овом управном поступку претходно Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Крагујевац од 28.12.2016. године одбијен мој захтев за поновно одређивање пензије (које нисам тражио, тражио сам увећање већ одређене пензије за 20 посто), али је Дирекција Фонда по мојој жалби то решење поништила својим Решењем од 30.03.2017. године.

Против Дирекције Фонда водим тренутно још три управна спора, односно у Управном суду се налазе још три моје тужбе против РФ ПИО – Дирекција Фонда (у вези ванредног усклађивања пензије, у вези двоструког ћутања управе по захтеву за утврђивање висине пензије применом Закона о ВЈ и у вези умањења пензије од новембра 2014. г.).
РФ ПИО ме више пута обавештавао: “... spisi Vašeg predmeta se nalaze u Upravnom sudu i dok se sudski postupak ne okonča, ne postoji mogućnost rešavanja niti donošenja odluka, po zahtevu ili žalbi stranke, u Fondu PIO (s obzirom da se svi spisi predmeta nalaze u postupku kod suda).”
У пракси, то подразумева да уколико сам поднео тужбу Управном суду против било ког акта РФ ПИО (решења, закључка и др.), док се судски поступак не оконча, РФ ПИО (Филијале и Дирекција Фонда) не поступа по другим поднесцима (поднетим захтевима или жалбама на акта првостепеног органа Фонда), иако исти немају непосредне везе са предметом (остваривањем одређеног права из ПИО) у коме сам покренуо управни спор подношењем тужбе Управном суду.

Биће интересантно видети да ли ће РФ ПИО - Дирекција Фонда поступити по овој пресуди Управног суда, обзиром на напред наведено. Према члану 69. Закона о управним споровима:
“Када суд поништи акт против кога је био покренут управни спор, предмет се враћа у стање поновног решавања по жалби, односно стање поновног решавања по захтеву странке у првостепеном поступку, ако је жалба била законом искључена (стање пре него што је поништени акт донет).
Ако према природи ствари у којој је настао управни спор треба уместо поништеног управног акта донети други, надлежни орган је дужан да тај акт донесе без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде, при чему је надлежни орган везан правним схватањем суда, као и примедбама суда у погледу поступка.”
Уколико се то не деси, овај пут уз ангажовање адвоката, поступићу по члану 71. Закона о управним споровима:
“Ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт или акт о извршењу пресуде донете на основу члана 43. овог закона, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта.
Ако надлежни орган не донесе акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења странке, странка може посебним поднеском да захтева од суда који је донео пресуду доношење таквог акта.
По захтеву странке из става 2. овог члана, суд ће затражити од надлежног органа обавештење о разлозима због којих управни акт није донео. Надлежни орган је дужан да ово обавештење да одмах, а најкасније у року од седам дана. Ако он то не учини, или ако дато обавештење, по нахођењу суда, не оправдава неизвршење судске пресуде, суд ће донети решење које у свему замењује акт надлежног органа, уколико природа ствари то дозвољава.
Суд ће решење из става 3. овог члана доставити органу надлежном за извршење, и о томе истовремено обавестити орган који врши надзор. Орган надлежан за извршење дужан је без одлагања да изврши овакво решење.”

Обзиром да је Управни суд по овој тужби пресудио у року од непуних 5 месеци претпостављам да сам стављен на “листу приоритета”, односно да ће Управни суд и по остале три моје тужбе бити ефикасан и у кратком року донети пресуде. Те тужбе су поднете у септембру 2017. године, јануару 2018. и 22. фебруара 2018. године (прва без ангажовања адвоката, а наредне две уз ангажовање адвоката).