УСТАВНОСУДСКО УОБЛИЧАВАЊЕ ПРАВА НА ПЕНЗИЈУ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Аутор: Дарко Симовић, Радомир Зекавица
Институт за политичке студије, Српска политичка мисао бр. 3/2016

Сажетак

Законска мера смањења пензија из 2014. године изазвала је опречне ставове. Истицана је нужност предузимања такве мере ради консолидовања буџетског система, док, с друге стране, у стручној јавности доминира гледиште о њеној неуставности. Премда је поднету иницијативу о контроли уставности тог закона одбацио, Уставни суд се упустио у детаљно образлагање своје одлуке. Право на пензију је раздвојено од права на пензијско осигурање и девалвирано на ранг законског права. Истовремено, мoже се оспорити привременост предузетих законских мера, јер се њихово трајање везује за околности које нису извесне и које се не могу предвидети. Смањење пензија се предвиђа на неизвесно дуг период, па се може оповргнути теза да предузета законска мера испуњава тест сразмерности. Нису истакнути аргументи који би недвосмислено уверили да смањење пензија не нарушава уставну обавезу државе да се стара о економској сигурности пензионера. Но, протек времена оправдава ново покретање уставног спора, јер би се привременост закона могла уверљивије оспоравати.

ЗАКЉУЧАК

Компаративно посматрано, уставно правосуђе је, по правилу, обезбеђивало заштиту права на пензију, као сегмента права на мирно уживање имовине. Право на пензију није апсолутно заштићено право, али нужност њеног ограничења у периоду економске кризе не даје законодавцу потпуну слободу при доношењу рестриктивних мера. Општи принципи уобличени у пракси Европског суда, посебно принципи легитимности и сразмерности, добили су изнијансираније значење у пракси европских уставних судова. Предузета законска мера ограничења права на пензију може се сматрати оправданом само ако је државна власт пружила уверљиве и транспарентне доказе о нужности њеног предузимања ради консолидовања државног буџета у периодима теже економске кризе. Смањење пензија не сме да угрози људско достојанство, тако да корисници пензија треба да располажу и правом на правно средство.
Иако је легитимно да, уколико би то угрозило њихову економску сигурност, поједине категорије пензионера буду изузете од примене мере смањења пензије, запослени у јавном сектору не могу бити привилегована категорија грађана. Услов сразмерности подразумева да рестриктивне мере на адекватан начин треба да обухвате и приватан сектор, да би се економска криза равноправно превалила на све грађане.
Супротно постојећем тренду у европском конституционализму, Уставни суд Србије се, попут апологете актуелне политике, бавио превасходно питањем целисходности предузете мере.
Имајући у виду број пензионера којима се смањује пензија и на тај начин задире у имовину, постојао је немерљив друштвени интерес да се покрене поступак контроле уставности овог закона. Но, Уставни суд није био доследан, јер се упустио у детаљно образлагање своје одлуке о одбацивању иницијативе, иако није покренуо поступак контроле уставности.
Неосновано је становиште Уставног суда које право на пензију раздваја од права на пензијско осигурање и девалвира га на ранг законског права. Такав приступ, у времену економске кризе, чини уставним свако арбитрарно смањење пензија од стране законодавца. Уставни суд није располагао свим релевантним чињеницама које би му омогућиле да утврди да ли предвиђено смањење пензија угрожава ментално здравље, физички интегритет или људско достојанство појединих корисника пензија. Непостојање индивидуалног механизма заштите права на пензијско осигурање онемогућава кориговање појединачних повреда права на економску сигурност пензионера. Трајање законске мере смањења пензија није временски одређено, већ се везује за околности које нису извесне и предвидиве, због чега се може оспорити да предузета мера испуњава тест сразмерности.
Изнети аргументи наводе на закључак да је Уставни суд требало да покрене поступак контроле уставности и да оспорени закон прогласи неуставним. Но, како је Уставни суд одбио да се изјасни о уставности оспореног закона, протек времена чини могућим покретање новог уставног спора, јер би се уверљивије оспоравао привремени карактер закона.