А ШТА СУТРА, ЧЕМУ ДА СЕ НАДАМО?

Преузето са http://www.upps.rs/a-sta-sutra-cemu-da-se-nadamo/

Аутор: Братислав Ранчић

Постоје различита занимања. За многа су довољни знање и разне вештине. Међутим, постоје и занимања која захтевају нешто више. Захтевају „целог човека“. У такве људе спадају, између осталих, и војна лица. Зато се и не каже „војно занимање (посао, запослење, занат...)“, него „војни позив“! „Позив“ је кључна реч!
Војно лице нема „радно време“, без обзира на оних фиктивних осам сати. Ту су дежурства, вежбе, узбуне ... Војно лице нема фиксно пребивалиште до пензије. Ту су прекоманде, служења у здруженим операцијама у иностранству ...
Војно лице управља сложеним системима, рукује опасним материјама и оружјима, одржава скупе машине. Војно лице руководи групама људи који рукују оружјем и осетљивим апаратима. Војно лице одговара за здравље и животе људи којима командује и са којима сарађује. На плећима војног лица је огромна одговорност и захтева се изузетна концентрација. Због свега наведеног, и још много тога другог, не би требало да се дозволи да док ради свој посао, војно лице размишља о томе шта се дешава код куће, у породици: да ли и шта имају за ручак његова жена и деца, да ли је остало довољно новца да се плати станарина и рачуни, да ли ће жена успети да закаже преглед код лекара за дете ... А ту је и размишљање о будућности: да ли ћу да доживим пензију, да ли ће ми пензија бити довољна за живот, хоћу ли добити стан пре пензије ... да ли ће моја породица бити збринута?
Тренутна ситуација није задовољавајућа. Далеко од тога. На пример: чему војно лице може да се нада и шта да мисли о својој пензији кад види како се поступа са онима који је „доживели“? Какав „осећај сигурности“ може да има? Да ли може у потпуности да се концентрише на свој „војни позив“ док гледа како се поступа са његовим колегама који су страдали на послу, у прошлим ратним дејствима, како се поступа према породицама погинулих и преминулих ...?
Стање није добро и не обећава. Нажалост, може доћи и до „кидања“. Већ је превише растурених породица. Превише је бола и несигурности ...
Нешто би одмах морало да се уради и законски уреди да би се вратио осећај сигурности у „данас“ и у „будућност“. А то је већ посао за Министарство и Државу.
...
Адмирал флоте Бранко Мамула је од 1982. до 1988. године обављао функцију Савезног секретара за народну одбрану. За неупућене, у СФРЈ је то био еквивалент данашњем Министру одбране. Из тог времена је остао познат, између осталог, по реаговању у две ситуације. Прва ситуација је насукавање једног војног брода код Задра. На питање о разлозима насукавања, Бранко Мамула је изјавио: “Тај брод се насукао јер тог јутра најмање један пар чизама није био очишћен!” Многи су, не разумевајући, реаговали са “...адмирал прича без везе, време му је за пензију ...”.
Друга ситуација је свађа око војног буџета у Савезном извршном већу (Влада Југославије). Одобрено је 30 % мање од траженог и том приликом је изјавио: “... У ЈНА ради 120.000 војних лица, а на буџету је и 160.000 шофера разних функционера, од Председништва до општина. Хоћете рећи да су вам шофери важнији од војске?...”
...
Свака част „шоферима“, али за Буџет не могу бити важнији од војних лица!
Да не би опет дошло до неког „насукавања јер чизме нису биле очишћене“!
Да ли сад разумете Адмирала флоте Бранка Мамулу?