Уставна жалба на пресуду Управног суда – ванредно усклађивање пензије – Златко Посавец

Поштовани!

Уставном суду Р. Србије данас сам поштом послао Уставну жалбу на Пресуду Управног суда, Одељење у Крагујевцу бр. I-6 У 13521/17 од 30.03.2018. године. Пресуду Управног суда сам примио 24.04.2018. године.
У тужби Управном суду сам посебно потенцирао проблем Закључка Владе Р. Србије од 30.10.2015. г. Истакао сам да исти нема адекватну правну снагу, јер нема карактер општег правног акта и не ослобађа РФ ПИО обавезе и одговорности да у раду примењује и спроводи законске прописе и подзаконске акте, односно да су правни ставови (схватања) Управног суда из Пресуде Управног суда, одељење у Крагујевцу, број I-21 У. 7419/13 од 04. 07. 2014. године обавезујући за РФ ПИО при доношењу новог првостепеног решења у управном поступку, односно другостепеног решења по жалби у управном поступку.
Указао сам да су ти правни ставови (схватања) Управног суда из Пресуде Управног суда, одељење у Крагујевцу, број I-21 У. 7419/13 од 04. 07. 2014. године обавезујући и за сам Управни суд јер је и суд у новом управном спору покренутом против решења донетог у извршењу раније пресуде суда везан правним схватањем заузетим у својој ранијој пресуди.

Својим решењима РФ ПИО – Филијала Крагујевац и РФ ПИО – Дирекција Фонда, па и сам Управни суд, игноришу релевантне одлуке Уставног суда и пресуду Управног суда, одељење у Крагујевцу, број I-21 У. 7419/13 од 04. 07. 2014. године.
Управни суд, одељење у Крагујевцу, донео је пресуду број I-21 У. 7419/13 од 04. 07. 2014. године. Пресудом се уважава моја тужба и поништава решење Републичког фонда ПИО - Дирекцијa Београд, број 01-02/181.6.3 4725/13 од 02. 04. 2013. године и предмет враћа надлежном органу на поновнo одлучивање.
Став (схватање) из Одлуке Уставног суда бр. Уж-8405/2013 од 4. децембра 2013. године наведен је као став (схватање) Управног суда у пресуди Управног суда, одељење у Крагујевцу, број I-21 У. 7419/13 од 04. 07. 2014. године на стр. 6, став 2, тако да је за РФ ПИО – Филијала Крагујевац и РФ ПИО – Дирекција Фонда био обавезујући при доношењу новог првостепеног решења у управном поступку, односно другостепеног решења по жалби у управном поступку. Проценат ванредног усклађивања моје пензије за 6,57 % од 01.01.2008. године у наведеној пресуди Управног суда се нигде не помиње и не постоји. Помиње се и постоји само проценат ванредног усклађивања моје пензије за 11,06 % од 01.01.2008. године (обавеза надлежног Фонда да, по службеној дужности, изврши ванредно усклађивање пензија војним осигураницима у истом проценту као и корисницима пензија у осигурању запослених), који је наведен као схватање Управног суда.

Управни суд приликом поступања и доношења одлуке по мојој тужби од 04.09.2017. године, није узео у разматрање Пресуду Управног суда, одељење у Крагујевцу, број I-21 У. 7419/13 од 04. 07. 2014. године, која је обавезујућа, јер се налази у правном поретку, при чему је као суд био везан својим правним схватањем и примедбама у погледу поступка изнетим у горе наведеној пресуди, као и схватањима и ставовима из горе наведених одлука Уставног суда.
Правило је да је и суд у новом управном спору покренутом против решења донетог у извршењу раније пресуде суда везан правним схватањем заузетим у својој ранијој пресуди, под условом да је и новодонесено решење засновано на истим доказима на којима је било засновано и раније решење, што је овде случај. Постоји могућност да суд оцењујући законитост управног акта донетог у извршењу своје раније пресуде, одустане од свог ранијег правног схватања, или је оно у међувремену на Општој седници суда измењено. Ради правилне примене закона суд у случају да је правно схватање измењено на конкретни случај примењује правно схватање заузето на Општој седници, а уколико сматра да раније правно схватање треба изменити, веће ће затражити од Опште седнице да заузме правни став који ће потом применити у пресуди. У том смислу се прихвата као актуелно и данас, правно схватање заузето на Општој седници СВС-а бр. 5/58 од 10.06.1958. године.

Не постоји измењено правно схватање заузето на Општој седници које би се применило на конкретни случај и било разлог да Управни суд одустане од свог ранијег правног схватања заузетог и изнетог у својој ранијој пресуди у конкретном случају.
У Одлуци Уставног суда Уж-2806/2014 од 11. децембра 2014. године „Уставни суд посебно наглашава да је његов задатак да у оквиру оцене постојања повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању и одлучивању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Наведена очигледна арбитрерност и неправичност у поступању и одлучивању редовних судова и последично повреда права на правично суђење, по оцени Уставног суда, постојаће увек у ситуацији када редовни судови произвољно примене материјално право, а на штету подносиоца уставне жалбе, у ком случају ће Уставни суд утврдити повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.“

Очигледно је да је у овом предмету (случају), у поступку који је претходио уставносудском, од стране управних органа и Управног суда дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованог права на правично суђење и да је примена процесног и/или материјалног права била произвољна и дискриминациона, што указаује на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању и одлучивању управних органа и Управног суда, а на штету подносиоца уставне жалбе.

Трајањем овог управног поступка и управног спора више од 5 година повређено ми је и право на суђење у разумном року, као елеменат права на правично суђење. Повреда права на суђење у разумном року у управном поступку и управном спору је непосредна последица неизвршења Пресуде Управног суда, Одељење у Крагујевцу, број I-21 У 7419/13 од 04.07.2014. године од стране РФ ПИО – Дирекција Фонда.
Наведену пресуду Управног суда је РФ ПИО – Дирекција Фонда била обавезна да изврши у року од 60 дана, односно да уместо поништеног решења донесе ново другостепено решење по мојој жалби, а другостепени орган (РФ ПИО – Дирекција Фонда) извршио је пресуду Управног суда након више од две године (28 месеци), када је РФ ПИО – Дирекција Фонда донела Решење број 01-02/181.6.3 4725/13 од 17.11.2016. године (Овим решењем се поништава Решење РФ ПИО – Филијала Крагујевац, број 181.1.5-283/2013 од 28.01.2013. године). Првостепени орган (РФ ПИО – Филијала Крагујевац) је ново решење, уместо поништеног, донео тек 06.01.2017. године.

.....

ПРЕДЛАЖИО сам да Уставни суд Србије УСВОЈИ ОВУ УСТАВНУ ЖАЛБУ и да:
1. УДВРДИ да је ПРЕСУДОМ Управног суда, Одељење у Крагујевцу број I-6 У 13521/17 од 30.03.2018. године подносиоцу уставне жалбе ПОВРЕЂЕНО ПРАВО НА ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ и ПРАВО НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ у управном поступку и управном спору, као елеменат права на правично суђење, заштићено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије (Сл. Гласник РС бр. 98/2006) и чл. 6. тачка 1. и 17. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, НАЧЕЛО ЗАБРАНЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ, установљено чланом 21. Устава Републике Србије и чл. 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и чл. 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију, као и ПРАВО НА ДЕЛОТВОРНИ ПРАВНИ ЛЕК из члана 13. у вези са чланом 6. тачка 1, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, и ПРАВО НА ЈЕДНАКУ ЗАШТИТУ ПРАВА И НА ПРАВНО СРЕДСТВО прописано чланом 36. Устава Републике Србије;
2. ПОНИШТИ пресуду Управног суда, Одељење у Крагујевцу број I-6 У 13521/17 од 30.03.2018. године;
3. НАЛОЖИ Управном суду, Одељење у Крагујевцу, да донесе нову одлуку о мојој тужби, отклони утврђене повреде Устава Републике Србије и донесе пресуду уз пуно поштовање општеобавезујућих правних ставова из одговарајућих одлука Уставног суда;
4. УТВРДИ право подносиоаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, сходно члану 89. Закона о Уставном суду, због констатованих повреда права у износу од 1.000 евра у динарској противвредности, односно износу који би по одлуци суда представљао правично задовољење подносиоца уставне жалбе.

Као лаик, боље нисам знао и умео. Уз уставну жалбу сам приложио низ докумената у писаној форми или у електронској форми, на ЦД.