Ljubav u doba smrti

Ljubodrag Stojadinović, 23/05/2018 - https://pescanik.net/ljubav-u-doba-smrti/

Statistika svoju važnost crpi iz proseka. To je samo skup suvih, često neobjašnjivih brojeva, neprivlačnih, nepriličnih, hladnih i odbojnih. Ništa dosadnije nego bistriti statistiku. Ili, ipak, ona nešto govori svojim oporim isceđenim jezikom i često potpisuje smrt. Ona kaže, bez emocija i milosrđa, bez obaziranja na žive ljude iza brojki niti mrtve ispod njih, da je od časa kada je Vučić oteo penzije do dana današnjeg umrlo preko 200.000 penzionera. Ništa zato, kaže bezmilosni i prašnjivi jezik statistike, umesto njih su došli novi, uvereni da su još živi.
Ne kažem ja da je navedena brojka sasvim pouzdana; mrtvih penzionera je možda toliko, možda manje, a svakako više. I nije sigurno da je razbojništvo nad starcima, ili bar samo ono izazvalo tolike smrti, pri čemu kolone izmoždenih čekaju pred njenim vratima. Umiralo bi se i u rajskom blagostanju a nekmoli u ponižavajućoj bedi, ali ovde je reč o šegrtima i majstorima smrti nad građanima koje bi morali da smatraju svojim. Svojim? Otimači svojim smatraju samo plen.
I evo, posle toliko godina podsticanja smrti u onih koji ne mogu da se brane niti od nje, niti od bolesti, niti od bilo čega, iz bezdušnog sveta je stiglo ono malo preostale milosti: red je da se vrati ono što je silom uzeto! To je poruka provizorijumu pod imenom Srbija, koja nadmeno i bez mozga veruje da je država. Ali, šta se desilo: gazda ne želi da vrati, jer ne razume u čemu je stvar. Moguće objašnjenje je toliko jasno, ma koliko se kosilo čak i sa svakim, i najprljavijim mafijaškim kodeksom i sa pravilnikom najsurovijih nasilnika: taj nije navikao da vraća, nego samo da uzima, i poruka iz sveta ga je zatekla u stanju vrednosne hibernacije i zblanute tupavosti, zamrznutog pred svojim etičkim smetlarnikom.
Nije umeo da razreši logičnu formulu bestidne otimačine u kojoj je uhvaćen, poput mamlaza koji krade pekmez ili salame u bakalnici. Pa tvrdi da će tog provijanta u magacinima gde je pohara bila izvršena biti manje kad on vrati plen iz svog kukavnog jajarskog poduhvata. Primer ove ludačke matematike i otpora prema bilo čemu ljudskom zaslepljuje eliminacijom srama, nestalog u sličnim poduhvatima, koji su se nagomilali kao u prepunjenoj septičkoj jami. Ona curi na sve strane, smrdi do neba, a njen ponosni vlasnik obećava da će sledeća iskopina biti još punija i smradnija.
„Nemoj da misliš da nas on pravi budalama“, rekao mi je bivši fakultetski profesor u jednoj kafani blizu Nemenikuća, ovih majskih dana pod Kosmajem. „Mi smo stvarno budale. Nije prvi slučaj u istoriji da su ludaci tlačili maloumne. Mi smo idealna kombinacija, on i mi. Kad ti kažem! Ne veruj ako ne moraš. Probaj ovo loše vino, nije sasvim loše!“
Na istom mestu sam čuo, kako reče profesor, istinitu priču, dostojnu čak i pristojne literature. U jednom periferijskom domu za stara lica, dva drugara, koji su svojim šarmom palili maštu i sva čula najlepših Beograđanki šezdesetih, sreli su se ponovo, pred sam kraj. Imali su penzije dovoljne za jednokrevetne sobe, može se reći garsonjere. Sve ostalo što su stekli ostavili su svojima.
Kad su im otete penzije, nisu više mogli da plaćaju garsonjere, a oni su beogradski vitezovi, suviše ponosni da bi bilo šta tražili od dece. Pa su ih jednoga jutra probudili u zoru i premestili u petokrevetnu sobu.
Jedne večeri u junu 2016. na tužnoj staračkoj zabavi primetili su staricu koja ih je neodoljivo podsetila na Jovanku, devojku zbog koje su se mnogi potukli na Tašmajdanu, pa i njih dvojica. U toj tuči su se i upoznali. I te večeri 2016. jedan je rekao: „Gleda pravo u mene, prepoznala me je!“ A drugi: „Gde u tebe da gleda, kajmane, ne skida plavo oko sa mog lica“. I tako, došlo je do još jedne viteške tuče, poslednje, pokazalo se, koja se završila prijateljski, kao i prva, skoro nerešeno.
Rešili su da konačno raščiste stvar, za njih od poslednje životne važnosti, pa su joj prišli na sutrašnjem doručku: „Jesi li ti Jovanka sa Krsta“?
„Nikada nisam bila na Krstu!“
„Jesi li u junu 63. bila na Tašu? Svirao je Mile Lojpur.“
„Nikada nisam bila na igranci na Tašu. Ne znam ko je Lojpur. U Beograd sam stigla osamdesete.“
„Pa što si onda buljila u nas?“
„Ja ne buljim. Samo pokušavam da vidim. Bilo šta, jedva razaznajem stvari na pola metra ispred sebe!“
„Jebem ti moju mladost“, reče jedan. „Ma ista Jovanka.“
„Jes, tako je“, kazao je drugi.
Profesor je postao setan. Reče da nije želeo da me rastuži, ni sebe ni mene, jer je govorio o svojim velikim prijateljima, velikim ljudima. Ali, ovo je Srbija, srećnog kraja nema. Niko ga nije ni očekivao. Rivali nisu saznali ime Jovankine replike, umrla je sledećeg meseca.
Dvojica neodoljivih zavodnika otišla su početkom i sredinom 2017. Opljačkani, bez dovoljno para za lekove, uz ponižavajući domski obrok, bez žaljenja na bližnje koji su ih zaboravili, na dom koji im je oteo prostor. Na državu i njene kradljivce od najslabijih. Takvi su to ljudi bili: nikada, ni po koju cenu, ni na koga se nisu žalili. Samo su se oprobali, u godinama kada je umalo bilo kasno, da pronađu bar mrvice negdašnje snage i ljubavi.
Žena koju nisu poznavali rekla je da bi svakako mogla da ih voli, makar jednoga od njih, samo da je uspela da ih vidi.
To je bila jedna ljubav u doba smrti. Pokušaj ljubavi.
Ima li nade da ti plemeniti, uzvišeni ljudski impulsi, u težnji da se dohvati bar delić onoga što je promaklo, ublaže zločin oduzimanja ljudskosti koji je nad njima počinjen? Mislim da ne. Sreća je lična stvar, a zlikovac je počinio masovni ekonomski pogrom.
No ipak tvrdo verujem da negde u ovom gradu, ili bilo gde, još živi negdašnja zanosna devojka Jovanka sa Crvenog krsta, nedostižna princeza šezdesetih. Zbog nje su tada, a i nedavno letele pesnice i krvarili nosevi, poslednje uspomene na ljubav, uprkos bezvrednoj kreaturi koja je probala da im oduzme sećanja.