Srbija bi prodala banje kad bi znala čije su

Vlasništvo nad banjama još nije zavedeno u katastar nepokretnosti, što je preduslov da se dobije zeleno svetlo za izradu modela po kome će one biti privatizovane. Kakva je budućnost privatizacije specijalnih bolnica možda ukaže primer Kuršumlijske banje, za čiju je privatizaciju javni poziv istekao 25. maja.
Pozivom privrednicima Azerbejdžana da investiraju u banje u Srbiji, koji im je proteklih dana u Bakuu uputila delegacija Srbije sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu, opet je aktuelizovano pitanje privatizacije srpskih banja. Pogotovo što su početkom maja Republička direkcija za imovinu i Republički fond penzijskog i invalidskog osiguranja (PIO) objavili javni poziv za prodaju Kuršumlijske banje.
Da li je time sa mrtve tačke konačno mrdnula još 2015. započeta privatizacija srpskih banja, koje bez svežeg kapitala ne mogu mnogo čemu da se nadaju. Kompleks „Žubor“ u Kuršumlijskoj banji je jedan od od onih van funkcije još od 2006. godine i nalazi se u jako lošem stanju.
Upravo Kuršumlijska banja je bila jedna od tema sastanka nove radne grupe za privatizaciju i rešavanje problema banja, kako je to početkom godine izjavio ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić.
Činjenica da je formirana nova radna grupa bila je očigledno znak da ona prethodna nije uspela da privede posao kraju. Krajem 2016. godine Vlada Srbije nadležnim institucijama je dala rok od 60 dana da to učine.
Tako deset specijalnih bolnica, odnosno banja, i dalje čeka privatizaciju — Bujanovac, Banja Koviljača, Niška Banja, Zlatibor, Sokobanja, Ribarska Banja u Kruševcu, „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji, „Gejzir“ u Sijarinskoj Banji, kao i Institut za lečenje i rehabilitaciju u Niškoj Banji i „Termal“ u Vrdniku.
Domaća konsultantska kuća „Beokoneks“, koja je dobila posao da sačini model po kome će banje biti privatizovane još kada se prvi put krenulo u taj proces, svojevremeno je uradila tizere, kratke profile za devet banja i dostavila ih ministarstvu privrede. Još, međutim, nije dobila zeleno svetlo da sačini te privatizacione modele, za šta je neophodna saglasnost radne grupe, kaže za Sputnjik rukovodilac projekta za privatizaciju banja u „Beokoneksu“ Miodrag Tatarević.
U međuvremenu je krajem prošle godine formirana nova radna grupa i stručni savet u kome su, kako napominje, predstavnici ministarstava privrede, zdravlja, rada, Direkcije za imovinu, društveni pravobranilac.
Na pitanje dokle se stiglo i da li je okončano sve po pitanju sporova i parnica Fonda PIO vezanih za njihov udeo u vlasništvu nad objektima specijalnih bolnica, Tatarević kaže da to nije potpuno završeno.
„Vlasništvo bi trebalo da bude zavedeno u zemljišne knjige, u katastar nepokretnosti, a to nije sprovedeno do kraja“, ističe sagovornik Sputnjika.
Tek na osnovu tog izveštaja Direkcije za imovinu može da se krene u izradu procene kapitala, kojim banje raspolažu i privatizacionog modela, koji treba da precizira šta je to što se investitorima nudi i cena ispod koje banju na tržištu ne bi trebalo nuditi.
Tatarević kaže da su po nalogu tri ministarstva oni pre dve godine napravili pilot-projekat privatizacije Vranjske, Sijarinske i banje u Bujanovcu, koje su u tom trenutku bile gubitaši i ocenjeno je da bi taj model bio moguć jer, uz neka ograničenja, ipak postoje zakonske mogućnosti i osnov za njihovu privatizaciju.
„Ne znam da li će se tim putem ići. Uz to, sada bismo morali da podvučemo crtu sa novim bilansima. Banje su finansijski skočile u prethodne dve godine. Od kada Ministarstvo turizma daje vaučere, vidi se napredak. Nije to neki značajan porast ukupnog prihoda, ali pomak postoji“, navodi Tatarević.
Čak su i oni koji su bili gubitaši ostvarili pozitivne rezultate, pa je, kako objašnjava, potrebno da se uradi nova procena kapitala banja koje treba da budu privatizovane.
Možda će primer Kuršumlijske banje, za koju javni poziv za privatizaciju istekao 25. maja, ukazati na to šta je realnost i kakva je moguća budućnost. Početna cena tog banjskog kompleksa je skoro 2,36 miliona evra, a na prodaju je hotel „Žubor“, bazen, ugostiteljski objekat „Prepolac“, vila „Milica“, 14 zgrada u okviru kompleksa i još tri zgrade i zemljište ukupne površine 95.902 kvadrata.
Termalni izvori kao prirodni resurs od opšteg interesa su po zakonu neotuđivo dobro u državnoj svojini i, naravno, ne bi trebalo da budu na prodaju.
Mira Kankaraš Trklja / rs.sputniknews.com

Dopuna:

Pitanje banja je pitanje imovine Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Srbije, odnosno pitanje (zlo)upotrebe svojine sadašnjih i budućih penzionera.
U pokušajima države da preuzme od Fonda PIO banje i neuspešne prodaje posle 2000. godine, stvorena je haotična situacija, od neodgovornosti, nesposobnosti i nezainteresovanosti onih organa kojima je poverena ogromna i dragocena imovina da njome upravljaju i da je uvećavaju, kao i neposrednih rukovodećih struktura u banjama koje iščekujući nove gazde, brinu samo o svojim sutrašnjim pozicijama.
Posle 2000. godine, državni organi počinju da tumače Zakon o ukidanju društvene svojine kao osnov da podržave i imovinu Fonda PIO i počinju rasprodaju banja i banjsko-klimatskih lečilišta, sve dok im sudski veštaci i sudovi nisu rekli: to nije ni državna a ni javna svojina, već svojina Fonda, dakle, penzionera koji su je stvorili odvajajući deo sredstava iz doprinosa, dok država u iste te objekte nije uložila ni dinar. Zakon o javnoj svojini iz 2011. godine to isto potvrđuje.
Na osnovu takvog pristupa, od 29 pokrenutih sudskih postupaka, koje je pokrenuo Fond PIO, sudovi su pozitivno rešili 17, i imovinu vratili Fondu PIO.
Ali Vlada ne odustaje od svog nauma, već nastoji zaobilaznim putevima da obezbedi uslove za prodaju banja. Ona smanjuje broj članova UO Fonda PIO, sa 21 na sedam, pri čemu delegira četiri svoja predstavnika i obezbeđuje većinu pri odlučivanju. Menja se i Pravilnik o raspolaganju imovinom Fonda PIO, pa se omogućava UO Fonda da može celokupnu imovinu da prenese u vlasništvo države.
USPS pokreće inicijativu kod Ustavnog suda za preispitivanje zakonitosti ova dva akta, Ustavni sud zaobilazi inicijativu u vezi sastava UO, iako je ista ranije podneta, već odlučuje o zakonitosti Pravilnika i donosi Rešenje o odbijanju inicijative. Konstatuje da UO, kao legalni organ, ima pravo da imovinu prodaje, otuđuje, ustupa trećim licima, itd, dakle, utire put da se banje mogu ustupiti Vladi da bi ih ona prodala.
Paralelno se vrši pritisak preko Državnog pravobranilaštva i odgovarajućih ministarstava da se odustane od preostalih sudskih sporova, pa se i diktira u kojim slučajevima “subjekti privatizacije” (već su proglašeni za “subjekte privatizacije”), treba da odustanu od zahteva za utvrđivanje prava svojine sudskim putem, a u kojim slučajevima ići na sudska poravnanja, ali tako da država bude većinski vlasnik. Dakle, temeljno se priprema teren da Fond ustupi Vladi celokupnu svoju imovinu.
Šta se u međuvremenu događa sa objektima koji su od 2011. vraćeni Fondu? Objekti se u većini slučajeva ne knjiže kao vlasništvo Fonda i odugovlači se sa uknjižbom, dok isti propadaju, ali, iako nisu u funkciji, Fond plaća sve dažbine za te objekte, razume se, parama penzionera.
Ukoliko bi se ovo ostvarilo, to bi bila svojevrsna nacionalizacija značajnog bogatstva našeg društva, ali u čijem interesu? Svakako ne u interesu penzionera i budućih penzionera.