Робин Худ са Андрићевог венца

НИН, 7. јун 2018. г.
Пише: ПЕТРИЦА ЂАКОВИЋ

Чекајући повишицу: Ако заиста жели да помогне најсиромашнијим пензионерима, власт би требало да за њих осмисли мере социјалне политике, а не да их убеђује да ће од новембра ове или јануара наредне године њихове пензије бити веће него икада.
Да би распоређивао како му се хоће, председник Србије мора скројити другачију социјалну, економску или пореску политику, не оглушујући се о постојећи Закон о пензијско-инвалидском осигурању. У супротном, један спорни пропис замениће још спорнијим.
Када се поклопе брига ММФ-а за правни и уставни поредак Србије са бригом њеног председника за пензионере којима је пре три и по године смањио законом утврђене пензије, резултат и не може бити другачији од онога што је пре недељу дана обелодањено. Још један у низу савршених политичких трикова актуелне власти, можда до краја неразумљив економској струци, али изгледа кристално јасан бирачима СНС-а. Пензије ће поново бити веће него икада, а највеће повећање уследиће онима којима нису ни смањиване. Рачуницом јасном једино њима и очигледно њиховим бирачима, Вучић је поново успео да неопходно укидање Закона о привременом смањењу пензија, на које је недавно упозорио ММФ, а претходно и Фискални савет Србије, повеже са општом повишицом пензија, како онима на које се поменути закон примењивао, тако и онима на које није.
Можда баш зато што се и не руководе истим мотивима, Вучића нису разумели ни економисти, а ни правници. Ако оставимо по страни чињеницу да председник Србије за то нема ингеренције, ни једнима ни другима није јасно како ће он то, коме, колико и по ком тачно пропису уделити, или прецизније поделити пензије у складу са својом најавом. Ако се почетком фискалне консолидације и позивао на усвојени Закон о привременом смањењу пензија, ма колико он правницима био споран и неуставан, на шта се сада планира позвати? Да ли ће правно замешатељство са почетка консолидације заменити новим, вреднујући само политичке мотиве или ће пак најновију политичку одлуку ипак увити у макар икакав правни целофан, довољно опипљив чак и за надлежне уставобранитеље? Шта о Вучићевом најновијем политичком потезу кажу економисти, а шта бранитељи Устава и закона?
„На основу информација садржаних у медијима није могуће поуздано протумачити колико ће које пензије бити повећане. Ипак, на основу процењеног износа средстава за исплату од 33 милијарде динара изгледа да ће се пензије које нису смањиване повећати за пет одсто, док ће се пензије које су крајем 2014. смањене повећати за проценат којим ће се вратити на ниво пре смањења“, каже за НИН Милојко Арсић, професор Економског факултета, анализирајући Вучићеву најаву да ће повишица износити између осам и 13 одсто. Арсић, међутим, верује да би овакав начин повећања пензија имао барем две, како каже, важне слабости. „Прво, ни након овог повећања не би се успоставили односи пензија који су постојали пре њиховог смањења 2014, а који су дефинисани Законом о пензијском осигурању. Наиме, пензије које нису смањиване биле би за пет одсто веће у односу на пензије које су смањене, а то не одговара пензијским прописима. Друго, ако се не примене додатна корективна правила, оваквим повећањем пензија променио би се ранг између неких пензија, па би пензионери који су 2014. године примали 25.000 динара сада имали веће пензије од оних који су тада примали, на пример, 26.000 динара. Мада ово није нарочито билансно значајно, принципијелно је неприхватљиво да се ad hoc прописима мења ранг пензија“, каже овај саговорник НИН-а.
Најављујући укидање спорног закона у новембру ове или најкасније почетком наредне године, председник Србије није објаснио и како намерава да то учини, а да притом испоштује одредбе написане у системском Закону о пензијско-инвалидском осигурању. Ако му је то уопште и намера. Арсић сматра да би укидањем закона о привременом смањењу пензија и враћањем на стање из 2014, морали да се успоставе односи између различитих пензија идентични онима који су постојали пре њиховог смањења. „То значи, ако је један пензионер имао дупло већу пензију од другог пензионера 2014, он би и након укидања закона о привременом финансирању морао да има дупло већу пензију. Та би се постигло тако што би се уз опште повећање пензија од два до 2,5 одсто, додатно повећале пензије које су 2014. смањене. Конкретни проценти додатног повећања били би различити за сваки ниво пензија, јер је и смањење било различито. Тако, на пример, пензионер који је пре смањења имао пензију од 30.000 динара, имао би додатно повећање од 3,8 одсто, док би пензионер који је примао пензију од 70.000 динара имао повећања од 18,2 одсто“.
Доказ да је одлука коју су власти донеле политичка, Арсић налази у чињеници да се најављује велико повећање пензија онима којима пензије претходно нису ни смањене. „У тој групи је око 60 одсто пензионера, то јест велики део гласачког тела. Економски одрживо повећање пензија, којима би се истовремено достигли односи између различитих пензија, који су дефинисани пензијским законом, подразумевало би да се све пензије повећају за два до 2,5 одсто, што ће приближно одговарати инфлацији у овој години, а да се додатно повећају пензије које су смањене крајем 2014.“
Ако се не примене додатна корективна правила, пензионери који су пре смањења примали 25.000 динара ће након повишица, које је најавио председник Србије, имати веће пензије од оних који су до новембра 2014. примали 26.000 динара.
Разлоге због којих власт, а на првом месту председник Србије није приликом израде буџета за 2018. уважио баш онај предлог Фискалног савета који се односио на укидање привременог закона, али је то напрасно урадио након истог упозорења ММФ-а, Арсић анализира овако: „Потребно је имати у виду да ММФ успех фискалне консолидације у Србији током претходне три и по године тумачи и као сопствени успех, због чега настоји да се остварени резултати очувају. У том контексту инсистирање ММФ-а да се реши проблем привременог смањења пензија има за циљ да се отклоне ризици који би могли да угрозе резултате фискалне консолидације. Верујем да је и Влада једним делом мотивисана сличним разлозима, а да је додатно мотивисана анализама Фискалног савета, према којима је решење проблема смањења пензија фискално могуће. Верујем да су утицај имали и медијски притисци и претње судским споровима од стране пензионера чије су пензије смањене, али власт је свакако водила рачуна и о политичким интересима владајућих странака, па су значајно повећане пензије које нису ни смањиване.“
Никола Алтипармаков, члан Фискалног савета Србије, каже да они подржавају укидање Закона о привременом смањењу пензија и „повратак у системске оквире које прописује Закон о ПИО“ и подсећа да су још септембра прошле године, приликом анализе буџетских могућности за ову годину, указивали на потребу да се изађе из привремених мера штедње, јер су сви трендови показивали да је фискална криза прошла. „Укидање Закона не значи да се ниво пензија враћа на 2014, јер су у међувремену била три повећања пензија, што значи да ће пензије бити за 7,9 одсто веће него 2014.“ Ш та ће се, међутим, десити након суспензије спорног прописа, Алтипармаков не може у овом тренутку да претпостави. „Нису изнети конкретни планови како се намеравају решити додатни прогресивни подстицаји за пензије испод просека. Ипак, важно је напоменути да Закон о ПИО не само да прописује начин одређивања прве пензије већ и начин усклађивања пензија, који мора бити идентичан за све. Тако да нема законског простора за различите или прогресивне стопе усклађивања пензија. На пример, Уставни Суд Италије је пре неколико година прогласио неуставним својевремени покушај прогресивне индексације пензија у тој земљи“, каже Алтипармаков.
Он додаје да је прогресивна расподела пензија, односно инсистирање да се смање разлике између оних са мањим и већим пензијама, легитимна одлука извршне власти. „Влада има на располагању сијасет мера, од пореске политике до социјалних давања, која се могу искористити за прогресивнију расподелу јавних средстава, поштујући притом системска начела Закона о ПИО, који не остављају могућност прогресивне индексације пензија“, упозорава Алтипармаков.
Другим речима, уколико би да кроји пензијску политику онако како то одговара интересима оних који тренутно владају, председник државе морао би - осим најављеног укидања Закона о привременом смањењу пензија - пронаћи други начин да то и учини. У супротном ризикује да један посве проблематичан закон о смањењу пензија, замени неким другим, који ће легализовати ништа друго до политичке амбиције српског Робина Худа, који не осврћући се на оно што пише у Закону о ПИО, дели јавни новац како он сматра да је праведно и потребно.
А цех такве расподеле могао би на крају износити и милијарду евра, уколико кивни пензионери успеју пред домаћим или међународним судовима да докажу да власт није имала право да смањује њихове стечене пензије, па макар се правдала и потребом да избегне државни банкрот. На страну чињеница да власт, ма колико бројке у буџету биле сјајне, сваким својим новим потезом противницима фискалне консолидације доказује да су били у праву.

Penzije, MMF i Aleksandar Vučić - Palmin recept u državi bezakonja

NIN, 31.05.2018. g.

Iako predsednik Srbije može sve, penzijski zakon poznaje samo jedan način određivanja penzija, ali nema sumnje da će se naći, makar loš i neustavan, način da se legalizuju pokloni koje je Vučić najavio.
Podsetimo se početka priče. Godine 2014. usvojen je zakon o smanjenju penzija, kojim su penzioneri vrlo nejednako tretirani: onima sa penzijom manjom od 25.000 dinara ništa nije oduzeto, a onima sa više jeste, i to po progresivnoj skali. Razlog donošenja tog zakona bila je kriza državnih finansija Srbije, pa je tim razlogom i Ustavni sud 2015. obrazložio svoje odbijanje da razmatra i ukine ovaj zakon kao neustavan.
Pred kraj 2017. pokazalo se da budžet Srbije dobro stoji, što je praćeno samohvalom Vlade i predsednika. Kriza državnih finansija je prevladana i došlo je vreme da se pomenuti zakon ukine, ali Vladi nije padalo na pamet da dira zakon, pošto joj je zarada od smanjenja penzija i dalje odgovarala. Međutim, MMF je dobro, i bolje od Vlade, shvatao pravni aspekt situacije - visok rizik da brojne već podnete tužbe Ustavnom sudu sada budu osnov za drugačiju odluku ovog suda: jer, pošto je kriza državnih finansija prevladana, to bi Ustavni sud lako mogao da obori važnost ovog zakona od, na primer, kraja 2017. i naloži Vladi vraćanje svih zakinutih delova penzija od tada do konačne isplate. Tako su odlučili, na primer, ustavni sudovi Italije i Grčke u sličnim situacijama. Takva konačna odluka našeg Ustavnog suda koštala bi državni budžet velike novce i zato je MMF, kao branitelj budžeta od nepotrebnih rashoda, stupio u akciju.
MMF je pre dve nedelje pozvao Vladu da ukine zakon o privremenom smanjenju penzija. Predsednik i premijerka su odmah odbacili predlog, diletantski tvrdeći da bi to značilo smanjenje penzija najsiromašnijih.
Ali, posle desetak dana vlast menja kurs i predsednik Vučić objavljuje da će njegova vlada ukinuti zakon i korigovati penzije tako da svi budu zadovoljni – i penzioneri i MMF. Dao je i neke brojke, koje su govorile o rastu penzija prema 2014, ali degresivno (veće dobijaju manji procenat povećanja). Doduše, nije dao procenat povećanja prema sadašnjem stanju pošto bi se videlo da najveće penzije najviše rastu. Samo je, držeći uobičajeni samoreklamni govor, napomenuo da će „neki“ penzioneri čak dobiti povećanje od 25 odsto, mada nije rekao da su to oni sa najvećim penzijama. Valjda nije hteo da uznemirava svoje glasače, one sa niskim penzijama.
Najavljena korekcija penzija sastoji se iz dva dela. Prvim povećanjem će se poništiti efekti zakona iz 2014, tako da svi dobiju penzije kao da tog zakona nije ni bilo, naravno zajedno sa povišicama koje su u međuvremenu obezbeđene, a drugo je dodatno povećanje od pet odsto svima koji imaju penziju manju od 30.000 dinara.
Prva komponenta predstavlja zaista ono što je potrebno - ukidanje zakona o smanjenju penzija i njegovih efekata. Time se Vlada obezbeđuje od pomenutog pravnog rizika, odnosno omogućuje Ustavnom sudu da bez teškoća odbaci postojeće inicijative, pa je budžet spasen eventualnih dodatnih rashoda.
Druga komponenta je demagoško-taktička, jer Vučić na taj način ublažava potencijalno nezadovoljstvo onih sa najmanjim penzijama kada saznaju (bar neki) šta se u stvari dogodilo. Jer, penzioneri su obično zahvalni i za najmanje povećanje, pa će, tačno rezonuje Vučić, progutati sve ostalo.
Ostaju dva-tri pitanja. Prvo, zašto se čeka sledeća godina da bi se sve ovo primenilo? Izgovor da budžet novac za to nije predvideo je loš, pošto se on lako menja rebalansom kada je potrebno. Ozbiljnije je pitanje kakve će biti finansijske posledice ovog znatnog povećanja penzija na budžet Srbije i PIO fonda. Jer, radi se o desetinama milijardi dinara. Na kraju, pitanje je kako će se ova povišica najnižih penzija uklopiti u penzijski zakon, pošto je svakako vansistemska. Da predsednik Vučić može sve odavno znamo, ali penzijski zakon poznaje samo jedan način određivanja penzija, onaj preko formule, a ne i poklone koje daje predsednik. Ali, ne sumnjam da će se naći način, makar bio i loš i neustavan.
Svakako, ostaje najvažnije pitanje: hoće li ove ideje zaista biti pretočene u zakon ili će u predstojećih pola godine biti promena - bilo okolnosti, bilo pogleda vlasti na problem.

Autor: Boško Mijatović, predsednik CLDS