Одлука Уставног суда Уж-706/2015 од 25.04.2019. г.

Уставни суд, Велико веће, на седници Већа одржаној 25. априла 2019. године, донео је

О Д Л У К У

1. Усваја се уставна жалба П. Р. и утврђује да је пресудама Основног суда у Крагујевцу П. 74/14 од 3. септембра 2014. године и Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1921/14 од 15. децембра 2015. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1921/14 од 15. децембра 2015. године и одређује да надлежни суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу П. 74/14 од 3. септембра 2014. године.

Из Образложења:

У уставној жалби наведено је да је парнични суд злоупотребио одредбу члана 376. Закона о облигационим односима и својим мишљењем се сврстао на страну туженог, као и да је потпуно неспорна чињеница да војним пензионерима није извршено ванредно усклађивање пензија почев од 1. јануара 2008. године, а судови су у погледу њиховог права чак игнорисали и одлуке Уставног суда.

Оспореном пресудом Основног суда у Крагујевцу П. 74/14 од 3. септембра 2014. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање да му, на име разлике између исплаћених и припадајућих износа пензије за период од јануара 2008. године, па до децембра 2013. године, исплати опредељене новчане износе. Из образложења оспорене пресуде произлази да је у току поступка првостепени суд утврдио да је тужилац корисник војне пензије од 2007. године, као и да му није извршено усклађивање пензије у складу са одлуком надлежног органа из јануара 2008. године, чиме му је причињена материјална штета у висини разлике између износа исплаћених пензија и износа пензија коју би тужилац примио да је ово усклађивање извршено и војним осигураницима. Првостепени суд је утврдио да је тужба у предметном парничном поступку поднета 16. јануара 2014. године. Имајући у виду утврђено чињенично стање, првостепени парнични суд је оценио да је потраживање тужиоца застарело, сагласно одредби члана 376. Закона о обигационим односима, протеком објективног рока од пет година, као и члана 373. наведеног закона, уз образложење да је штета коју је тужилац претрпео настала 20. фебруара 2008. године, када је он и сазнао да му је исплаћен мањи износ пензије од прописане, те да је до подношења тужбе 16. јануара 2014. године протекао законски рок од пет година, па је наступила застарелост, при чему у том периоду није дошло до прекида застаревања.

Виши суд у Крагујевцу је, оспореном пресудом Гж. 1921/14 од 15. децембра 2014. године, одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Основног суда у Крагујевцу П. 74/14 од 3. септембра 2014. године, понављајући разлоге које је за своју одлуку дао и првостепени суд. Према оцени другостепеног суда датој у оспореној пресуди, нису основани наводи жалбе тужиоца, будући да, према одредби члана 376. Закона о облигационим односима потраживање накнаде штете застарева за три године од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају оно застарева за пет година од када је штета настала, па је, у конкретном случају, она наступила пре подношења тужбе , будући да је штета настала 20. фебруара 2008. године.

У вези са наведеним, Уставни суд, пре свега, указује на то да су пензије повремена потраживања, као и да њихова неисплата у припадајућим износима представља незаконит рад туженог (као што је то и утврдио парнични суд) којим је, у конкретном случају, подносиоцу причињена штета. Надаље, Уставни суд указује на то да, сходно одредбама Закона о облигационим односима, одговорно лице (без обзира на то да ли је оно и причинило штету или није) има законску обавезу да насталу штету накнади, а уколико он то не учини, оштећени има право да накнаду потражи судским путем, у субјективном року од три године, односно у објективном року од пет година од доспелости обавезе. Објективни рок застарелости почиње да тече настанком штете, а почетак тока субјективног рока везује се за моменат сазнања оштећеног за штету (а тиме и њену висину) и за лице које је штету учинило. Моменат доспелости обавезе одговорног лица је и моменат од кода оштећени стиче право на накнаду штете. Код сукцесивног настајања штете, као што је на пример код повремених потраживања, рок застарелости потраживања њене накнаде почиње да тече настанком сваког појединог износа штете посебно, с обзиром на то да евентуална грешка код сваког од тих исплата представља нову штету за оног чије је потраживање.

Примењујући наведено на конкретни случај, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је парнични суд почетак застарелости потраживања по основу накнаде причињене штете која се у периоду од шест година сукцесивно јављала за оштећеног, рачунао од момента када се први пут јавила штета за њега, односно од 20. фебруара 2008. године и на темељу таквог становишта ценио основаност приговора застарелости . Међутим, како у таквој чињеничној и правној ситуацији застарелост почиње да тече од дана доспелости сваког од потраживаних разлика између исплаћених и припадајућих месечних износа, Уставни суд је оценио да није правно утемељено, а тиме ни уставноправно прихватљиво становиште парничног суда о наступању застарелости целокупног потраживања подносиоца изражено у оспореној пресуди. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним пресудама Основног суда у Крагујевцу и Вишег суда у Крагујевцу подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице учињене повреде уставног права су такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Вишег суда у Крагујевцу и одређивањем да тај суд у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу П. 74/14 од 3. септембра 2014. године, па је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Уж-706-2015.doc)Уж-706-2015.doc 36 kB