O samo jednom slučaju mobinga u Vojsci Srbije

Piše: Radomir Čolaković, 10. septembra 2019.

Pre izvesnog vremena od nekoliko radnih organizacija u Srbiji sam na osnovu Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja tražio da mi dostave informacije o frekvenciji i formama mobinga u svojoj radnoj sredini.

Podaci su mi potrebni u svrhu pisanja moje druge knjige o psihičkom maltretiranju zaposlenih. Naivno bi bilo očekivati da će poslodavac dati precizne podatke o stanju mobinga u svojim kolektivima, ali ipak za očekivati je da se daju približni podaci, jer ova zla pojava sve više uzima maha i sve više se razotkrivaju slučajevi mobinga koji su donedavno uglavnom bacani pod tepih. Iz Generalštaba Vojske Srbije sam dobio podatak da je u poslednje četiri godine evidentiran samo jedan slučaj mobinga!?

Iste podatke sam tražio pre nekoliko godina i dobio sam da je u Vojsci Srbije evidentirano desetak slučajeva psihičkog zlostavljanja, uglavnom, potčinjenih pripadnika vojnih kolektiva.

Zanimljivo da nijedan slučaj nadležni u vojsci nisu uspeli rešiti u okviru svoje sredine. Taj podatak je sa aspekta specifičnosti uređenja, strukture i hijerarhijske prirode armije bio u kategoriji alarmantnog stanja. Dobar znak je što su u vojsci izneli taj podatak. To je i prvi korak u borbi protiv mobinga. Jedan visoki oficir u činu, na primer generala, ukoliko je mober, može da uništi celu jedinicu od nekoliko hiljada pripadnika! Ili da uzmemo drugi slučaj, jedan kapetan u vojnoj hijerarhiji niži oficirski čin, koji je na primer na formacijskom mestu, komandir voda, može da uništi vod vojnika. Vod vojnika broji od 30 do 50 vojnika!

Kada sam pročitao podatak dobijen iz vojske, prva asocijacija koja mi je pala na pamet je komentar, čuvenog i najzanimljivijeg sportskog komentatora, gospodina Mladena Delića kada je reprezentacija Jugoslavije u poslednjim minutama obezbedila odlazak u Francusku, izborila se za nastup na EURU 1984.

Pošto je gol postignut, u maltene poslednjoj minuti meča, nastala je opšta euforija, a reči Mladena Delića ušle su u istoriju: „Ljudi, pa je li to moguće?! Ludnica! Šta je ovo!?“ Da li je moguće da je u jednoj armiji koja broji preko 30.000 vojnika registrovana samo jedna žrtva mobinga? Druga asocijacija koja mi je pala na pamet, kada sam se malo osvestio od informacije, jeste da je ovaj podatak za Riplija i njegovu nekada rado čitanu rubriku „Verovali ili ne“, u kojoj su opisivani nesvakidašnji, fenomeni, ljudi, događaji i sl.

Ako ozbiljno analiziramo ovaj dostavljeni podatak, možemo reći da je ovo medveđa usluga vojsci Srbije. Pa, iole obrazovan laik zna za činjenicu, a pogotovu mi koji se bavimo ljudskom psihom i prirodom, da na 1.000 ljudi, registrujemo barem 1 psihopatu! Moberi su jedna vrsta psihopata.

Ako bih dao objektivan nalaz o frekvenciji mobinga, na osnovu ovog podatka, mog iskustva u dosadašnjem radu sa ljudima, u vojsci nekih desetak godina kao vojni i klinički psiholog, podataka iz medija gde često istupaju pripadnici Vojske Srbije u kojima iznose da su žrtve mobinga, mogao bih dati zaključak da je situacija sa aspekta mobinga u Vojsci Srbije mnogo gora nego pre nekoliko godina. Više nego alarmantna!

Ali kao čovek i profesor univerziteta, koji iza sebe imam knjigu čiji sam autor „Mobing u vojsci – psihičko maltretiranje starešina“ i nekoliko naučnih radova na tu temu, od kojih sam neke izneo i na međunarodnim skupovima, mislim da je zabrinjavajuće, ne samo to što vojska krije podatke (verovatno zbog svog rejtinga i što je to naopako činiti na ovakav način) nego i što nedostaje (iz podatka se vidi) osnovni uslov za sprečavanje i borbu protiv mobinga u Vojsci Srbije je nizak nivo svesti o opasnosti ove pojave na borbenu gotovost, borbeni moral vojnika i na, u krajnjoj liniji odbrambeni sistem naše zemlje. Očito da krilatica „Svi za jednog i jedan za sve“ je pogrešno interpretirana i primenjena u vojsci.

Na mobera bi uvek trebalo, bez obzira na kojem je formacijskom mestu u vojnoj hijerarhiji, upreti prstom i to javno, jer je zmija u nedrima vojnog kolektiva. Štiteći mobera odgovorni rade protiv države i njene vojske. Davno sam rekao jednu istinu, a to je da „Vojni kolektiv nije borbena mašina sastavljena od robota kojima se komanduje klikom miša, nego od svesnih bića koja percipiraju, osećaju, misle, pamte, menjaju se i deluju po svojoj volji ali i po volji drugoga, ali samo pod određenim uslovima i pretpostavkama. Prvi i osnovni uslov je poverenje u svog vođu.

Ako starešina ne stekne poverenje kod pojedinca, uzalud mu rang i položaj, on ne može vladati kolektivom, a ni sobom u tom kolektivu. Sledeća asocijacija i sa njom bih završio ovaj moj osvrt na mobing u Vojsci Srbije, jeste jednostavno rečeno „Prosto da se naježiš“! Daj Bože da grešim u svojim konstatacijama. Ovim putem Vojsci Srbije nudim besplatnu saradnju (ne treba mi nikakav laptop, samo prevoz od Novog Sada do Beograda i nazad), na sprečavanju mobinga u vojnim kolektivima! Imam gotov program o tome.

Autor je profesor Univerziteta Istočno Sarajevo, redovni član NUNS-a.

Dr Radomir Čolaković je autor knjige „Mobing u vojsci - Psihičko maltretiranje starešina“, jedine koja se bavi ovim problemom u specifičnoj sredini koja je zasnovana na sistemu hijerarhije i bespogovornog izvršavanja naredjenja.

Prilog:

MOBING U VOJSCI: KAKO SE IZBORITI SA ZLOSTAVLJANJEM

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (MOBING U VOJSCI.doc)MOBING U VOJSCI.doc 81 kB