Doprinos za stambenu izgradnju i pravo na povraćaj sredstava izdvojenih po tom osnovu (obeštećenje)

Poštovani!

Ovih dana u FB grupi VPS aktualizovano je pitanje Doprinosa za stambenu izgradnju i prava na povraćaj sredstava izdvojenih po tom osnovu (obeštećenje).

Doprinos za stambenu izgradnju (u vidu štednje) po naredbi SMO odbijao se od plate zaključno sa 31.12.1993. godine, a uplaćivao se na partiju računa kod Vojnog servisa, Narodne banke u formi broj SDK računa Vojnog servisa i matičnog broj lica za koje se uplaćuje.
Tim kapitalom i kapitalom samog VS osnovana je YU garant banka, kasnije pretvorena u Srpsku banku. Nama niko nije upisao akcije navedene banke, iako je naš kapital uračunat prilikom osnivanja iste.

Niko nema pravo da otme novčana sredstva koja su godinama na osnovu Zakona o stambenom obezbeđenju pripadnika JNA izdvajana od bruto dohotka u Vojnostambeni fond i evidentirana u Vojnom servisu na ime svakog pojedinca. Raspolaganje tim sredstvima nije, niti može da bude, vremenski ograničeno.

U praksi smo Doprinos za stambenu izgradnju (u vidu štednje) doživljavali kao umanjenje cene otkupa stana, pa kažu da su stanovi otkupljivani za male pare. Cena stana nije bila tržišna vrednost, jer SSNO nije firma koja je gradila stanove za tržište nego su investirana sredstva za stambeno obezbeđenje starešina i GL. Otkupna cena stana je utvrđivana kada se od investicione vrednosti (trošak izgradnje) oduzme amortizacija. Onda se stan otkupljuje po toj ceni.

Svaki pojedinac prvo SVOJ novac sa računa Vojnostambenog fonda uplati na račun otkupa, pa ako to nije dovoljno doplati gotovinom. Neko je imao ušteđeno, neko je pozajmio, neko digao kredit kod banke ... a neko nije morao da doplati ni dinara, jer su njegova sredstva u VSF bila veća od otkupne cene stana. Posle 1993. godine nije od bruto dohotka 4-6% izdvajano u VSF.

Pola posto za godinu radnog staža je subvencija države za sve kod utvrđivanja otkupne cene stana po Zakonu o stanovanju i nezakonito se to predstavlja kao argument da Potvrde o izdvojenim sredstvima za stambenu izgradnju više ne važe, a NAŠA novčana sredstva, sada su u Srpskoj banci, i dalje koriste za finansiranje izgradnje stanova ili davanje kredita. To je nezakonito, ali se tako radi.

Stavljam na raspolaganje zainteresovanima SVL br. 9/91 koji je u celosti posvećen stambenoj problematici. U njemu se nalazi nekoliko pravilnika, a između ostalog tu je i Naredba o izdvajanju za stambeno obezbeđenje.

Evo i nekoliko izvoda iz presuda iz kojih možete videti kako doprinos za stambenu izgradnju i pravo na povraćaj sredstava izdvojenih po tom osnovu (obeštećenje) tretiraju sudovi:

APELACIONI SUD U BEOGRADU

Gž 13270/10

Dana 25.11.2010. godine

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, a za istu je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Apelacioni sud.

...

Takođe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da tuženi nije dokazao odgovornost tužene za isplatu 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, na ime doprinosa koje je tuženi izdvajao iz svoje zarade za stambenu izgradnju. Uplata doprinosa za stambenu izgradnju bila je obaveza svih zaposlenih u skladu sa tada važećim Zakonom o izdvajanju sredstava za stambenu izgradnju i Zakonom o finansiranju stambene izgradnje („Sl. glasnik SRS“ br. 4/86), ova obaveza je bila predviđena radi finansiranja solidarne stambene izgradnje, a bilo je propisano da se ustanovama, odnosno radnim organizacijama daje isključivo ovlašćenje da, u skladu sa godišnjim i višegodišnjim planovima, donesu opšte akte i utvrde merila i kriterijume za izdvajanje sredstava za zadovoljavanje stambenih potreba, te je u tom smislu odlučivanje o pravima radnika u celosti preneto na radne organizacije i ustanove. Zato je žalba tužioca morala biti odbijena, a pobijana presuda potvrđena.

...

Takođe, na pravilnost pobijane presude ne utiču ni navodi žalbe kojima se ukazuje na činjenicu da je doprinos za stambenu izgradnju koji je odbijan od tužiočeve zarade uplaćivan u budžet države, jer tužilac nije dokazao visinu iznosa koja mu je odbijena na ime doprinosa za stambenu izgradnju, niti je dokazao da postoji odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog toga što nije regulisao svoje stambeno pitanje, a kako je to navedeno u obrazloženju pobijane presude.

Први основни суд у Београду

П. 14696/12

Дана 6. фебруара 2013. године

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 14696/12 од 6. фебруара 2013. године, исправљеном решењем тога суда од 19. априла 2014. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев М.Ц. из Зајечара уз оцену да се тужена није неосновано обогатила на штету тужиље јер је обавеза издвајања средстава из личних доходака активних војних лица и грађанских лица запослених у ЈНА имала утемељење у Закону о стамбеном обезбеђењу у ЈНА и односила се на сва лица запослена у ЈНА, а чињеница да тужиљи није додељен стан ни стамбени кредит не утиче на изнету оцену, будући да је то последица неиспуњења интерних услова прописаних подзаконским актом.

Апелациони суд у Београду

Гж. 4491/13

Дана 6. априла 2016. године

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4491/13 од 6. априла 2016. године, која је тужиљином пуномоћнику уручена 30. маја исте године, потврђена је првостепена одлука (Првог основног суда у Београду П. 14696/12 од 6. фебруара 2013. године).

Уставни суд

Уж-5148/2016

10.05.2018. године

Усваја се уставна жалба М. Ц. и утврђује да је у поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 14696/12 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

...

Имајући у виду да је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд указује да у поступку по уставној жалби није надлежан да након и уместо надлежних судова, односно других државних органа спроводи поступак и решава спорне односе, нити да испитује правилност чињеничних закључака редовних судова и да на тај начин поступа као инстанциони суд.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе и захтев о коме треба да одлучи, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбацио уставну жалбу у односу на оспорену другостепену пресуду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (SVL 1991_09.pdf)SVL 1991_09.pdf 3378 kB
Download this file (Одлука УС по Уж-5148-2016.doc)Одлука УС по Уж-5148-2016.doc 31 kB