Back to Top





KVP su bili i ostali  ugroženi...

Pomozimo im da se organizuju i izbore za svoja prava...





Rešimo probleme KVP i njihovih porodica....

Одлука Уставног суда Уж-7917/2016 од 25.04.2019. г.

Objavljeno subota, 06 jul 2019 13:22Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 141
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Одлука Уставног суда Уж-7917/2016 од 25.04.2019. г.

Уставни суд, Велико веће, на седници Већа одржаној 25. априла 2019. године, донео је 

О Д Л У К У

1. Усваја се уставна жалба Н. И. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Београду Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Вишег суда у Београду Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 40102/13 од 15. јула 2015. године.

Из Образложења:

У уставној жалби подносилац је, између осталог, навео да је оспорена пресуда донета услед погрешног тумачења прописа који регулишу област пензијског и инвалидског осигурања, истичући да је одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурање Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузео имовину, људе, па тако и обавезе Фонда за социјално осигурање војних осигураника . Такође, наведено је да моменат од кога почиње да тече рок застарелости може да буде само онај када је, налазом судског вештака, утврђена висина између исплаћених износа и оних који је требало да буду исплаћени. Од Уставног суда је тражено да утврди повреду уставног права, а подносилац је истакао и захтев за накнаду трошкова за састав уставне жалбе.

Подносилац уставне жалбе је, 26. децембра 2011. године, поднео тужбу против туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника, којом је тражио да се тужени обавеже да му, на име накнаде материјалне штете, настале исплатом мањих износа пензије од припадајућих, почев од 1. јануара 2008. године исплати опредељене новчане износе. 

Решењем Првог основног суда у Београду П. 29006/11 од 27. јануара 2012. године, које је потврђено у жалбеном поступку решењем Вишег суда у Београду Гж. 1367/12 од 28. марта 2012. године, правноснажно је одбачена тужба тужиоца, јер је парнични суд нашао да није надлежан да одлучује о истакнутом захтеву. 

Одлуком Уж-4072/2012 од 12. јуна 2013. године, Уставни суд је у поступку по уставној жалби Н. И, усвојио уставну жалбу овог подносиоца, утврдио да је решењем Вишег суда у Београду Гж. 1367/12 од 28. марта 2012. године подносиоцу повређено право на правично суђење, те је поништио означено другостепено решење и одредио да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против решења Првог основног суда у Београду П. 29006/11 од 27. јануара 2012. године. 

У извршавању Одлуке Уставног суда, Виши суд у Београду је укинуо решење Првог основног суда у Београду П. 29006/11 од 27. јануара 2012. године и предмет вратио том суду на поновно суђење. 

У поновном поступку, у којем је предмет добио број П. 27904/13, тужилац је, поднеском од 26. фебруара 2015. године, као туженог, уместо првобитно туженог, означио Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, наводећи да ову измену врши због законом измењене надлежности ова два фонда. 

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 40102/13 од 15. јула 2015. године одбијено је преиначење тужбе означавањем као туженог Републич ког фонд а за пензијско и инвалидско осигурање, уместо првобитно туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника (став 1. изреке). Истом пресудом одбијен је као не основан тужбени захтев тужиоца (став 3. изреке). У образложењу означене пресуде наведено је да је обавеза туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника била да изврши усклађивање пензија његових осигураника према решењу од 25. јануара 2005. године, као и да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, почев од 1. јануара 2012. године, постао сукцесор Фонда за социјално осигурање војних осигураника у домену пензијског и инвалидског осигурања, осим за обавезе пре 2008. године, па је тако постао одговоран (на њега је прешла одговорност) за наведене обавезе свог правног претходника. Даље је наведено да како Фонд за социјално осигурање војних осигураника и даље егзистира као самостално правно лице у односу на Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, и то оба са својим правима и обавезама, то се означавање Републичког фонда као туженог не може сматрати уређењем тужбе, већ субјективним преиначењем за које, у конкретном случају, нема пристанка новотуженог. Према становишту првостепеног суда изнетом у означеној пресуди, сингуларна материјалноправна сукцесија не доводи нужно до процесно правне сукцесије, већ је за њу нужна сагласност иницијалних странака и новоозначеног туженог , услед чега је, у одсуству такве сагласности, конкретно преиначење одбијено. У образложењу је наведено и да се страначко својство стиче означавањем у тужби, а уколико до момента одлучивања дође до промене у стварној легитимацији, то је од значаја за одлуку о основаности тужбеног захтева (због недостатка пасивне легитимације), па је, у конкретном случају, будући да више не постоји обавеза туженог да, сходно одредби члана 172. Закона о облигационим односима, накнади штету тужиоцу јер је она прешла на друго лице, одбијен тужбени захтев тужиоца. Налазећи да остали наводи и предлози парничних странака нису од утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, првостепени суд их, како је наведено у образложењу означене пресуде, није посебно образлагао. 

Оспореном пресудом Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године Виши суд у Београду је одбио као неоснован у жалбу тужиоца и потвр дио пресуду Првог основног суда П. 40102/13 од 15. јула 2015. године, оценивши да је првостепени суд дао јасне и довољне разлоге, које у свему прихвата и тај суд. У образложењу оспорене пресуде наведено је да је за субјективно преиначење тужбе потребан пристанак лица које треба да ступи парницу уместо туженог, ко ји је у конкретном случају изоста о, те је правилно првостепени суд одбио преиначење тужбе, будући да би у супротном учинио битну повреду одредаба парничног поступка, и као неоснован одбио тужбени захтев тужиоца због недостатка стварне легитимације туженог, с обзиром на то да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузео послове туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника у релевантном делу. Такође, наведено је да на правилност првостепене одлуке нису од утицаја жалбени наводи да тужилац у време подношења тужбе није могао да зна да ће Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање бити сукцесор Фонда за социјално осигурање војних осигураника, с обзиром на то да се том одлуком суда не ускраћује право тужиоцу да евентуално поднесе нову тужбу против пасивно легитимисаног правног лица.

У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је поднео тужбу против Фонда за социјално осигурање војних осигураника , односно против лица које је у том моменту било пасивно легитимисано. Мада овај фонд није престао да постоји, његова (укупна) надлежност по питању пензија из периода након 1. јануара 2008. године, али и имовина у том делу, запослени који су обављали послове из пренете надлежности и обавезе произашле из тих послова су 1. јануара 2012. године, на основу закона, прешли на други субјекат – Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, чиме је он у тој области ex lege постао правни следбеник Фонда за социјално осигурање војних осигураника, а који је, услед наведеног, престао да буде пасивно легитимисан. 

Примењујући наведено на предметни случај, Уставни суд је констатовао да је парнични суд, одлучујући у парници у току које је, на основу закона, надлежност са туженог субјекта прешла на други субјект, нашао да је за наставак поступка према новолегитимисаном лицу потребан његов пристанак, те је, будући да је исти изостао, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца . Међутим, имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да становиште Вишег суда у Београду о (не)дозвољености „субјективног преиначења тужбе“ и, последично, о (не)основаности тужбеног захтева, није засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавн ог процесног права, при чему је таква примена прописа била на штету подносиоца. У вези са упућивањем подносиоца као тужиоца да покрене нову парницу, Уставни суд указује на то да таква могућност увек постоји, али и на последицу касније поднете тужбе – застарелост (већег) дела потраживања. 

У погледу навода подносиоца којима се указује на моменат од којег би требало рачунати почетак тока застарелости, Уставни суд констатује да се оспореном пресудом парнични суд није изјашњавао о овом правном питању, а с тим у вези да Уставни суд, поступајући по уставној жалби, није надлежан да уместо редовног суда одлучује о материјалноправним приговорима истакнутим у току парничног поступка. 

Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе, пресудом Вишег суда у Београду Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године, повређено право на правично суђење зајемчено одребом члана 32. став 1. Устава, те је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачк е 1. изреке.

Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем оспорене пресуде Вишег суда у Београду Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године и одређивањем да тај суд поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 40102/13 од 15. јула 2015. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.

Имајући у виду да је оспорена пресуда донета у поступку извршавања Одлуке Уставног суда Уж-4072/2012 од 12. јуна 2013. године, Уставни суд још једном истиче да вишеструко понављање поступка након одлуке Уставног суда, слаби делотворност уставне жалбе као правног средства установљеног ради заштите Уставом зајемчених права и слобода. Стога, Уставни суд указује на то да је у досадашњој пракси, разматрајући питање права на усклађивање војних пензија након одлуке Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 25. јануара 2008. године о ванредном усклађивању пензија, заузео више ставова о различитим питањима која су се поставила (у вези са наведеним видети одлуке: Уж–2666/2011 од 22. јуна 2012. године, Уж–5287/2011 од 5. децембра 2012. године, Уж–8405/2013 од 11. децембра 2013. године, Уж-2806/2014 од 11. децембра 2014. године, Уж-5452/2014 од 15. јануара 2015. године и Уж-5176/2013 од 7. септембра 2015. године, све објављене на интернет страници Уставног суда), а с тим у вези и да извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове другостепене одлуке, већ и поступање и одлучивање суда у складу са оценама и правним ставовима изнетим у његовој одлуци.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Уж-7917-2016.doc)Уж-7917-2016.doc 66 kB

Мишљење на нацрт Фискалне стратегије за 2020. годину са пројекцијама за 2021. и 2022. годину

Objavljeno četvrtak, 04 jul 2019 15:52Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 111
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Мишљење на нацрт Фискалне стратегије за 2020. годину са пројекцијама за 2021. и 2022. годину

Фискални савет - 04. јул 2019.

Квантитативни циљеви постављени у нацрту Фискалне стратегије су добро одабрани и оствариви. Низак средњорочни фискални дефицит од 0,5% БДП-а одговарајући је за Србију, јер води ка даљем смањењу учешћа јавног дуга у БДП-у, што осигурава макроекономску стабилност. Међутим, за потпуно оздрављење јавних финансија Србије и одрживо убрзање привредног раста потребно је дефинисати и спровести већи број структурних реформи, којих у Нацрту нема. Будући да је нацрт Фискалне стратегије први пут од 2011. припремљен пре почетка израде буџета за следећу годину, оцењујемо да је ово добар први корак ка поштовању буџетских процедура које имају за циљ да се годишњи буџети праве у складу с промишљеним средњорочним циљевима економске политике. Стога основна сврха примедби и препорука изнетих у овом извештају јесте да се до октобра месеца значајно унапреди нова, ревидирана верзија Стратегије и онда на основу ње припреми буџет за 2020. годину.

Из Резимеа о пензијама:

Важно побољшање из Стратегије је то што ће бити уведена економски прихватљива „швајцарска“ формула за индексацију пензија уместо садашњег ад хок приступа њиховом повећању. Пензије су највећи појединачни буџетски расход, па је одржив и уређен пензијски систем заснован на објективним параметрима од пресудног значаја за стабилност јавних финансија. Фискални савет је у последње две године у више наврата критиковао претерани уплив извршне власти у пензијски систем. Прво смо се успротивили неоправданом продужењу привременог умањења пензија јер су се још почетком 2018. стекли услови да се оно укине. Влада јесте крајем 2018, са скоро годину дана закашњења, ову привремену меру суспендовала, али је том приликом направила нову грешку коју је Фискални савет критиковао – непотребно је укинула и механизам аутоматског индексирања (повећања) пензија заснован на објективним параметрима. Уместо тога, садашње законско решење предвиђа да Влада у складу са могућностима буџета прописује колико ће бити повећање пензија – што јој даје претерана дискрециона овлашћења која нису уобичајена у другим европским земљама. Фискална стратегија најављује да ће се одустати од ове неуобичајене, ад хок, праксе и да ће се пензије у будућности индексирати по „швајцарској формули“ (комбинација раста потрошачких цена и просечне зараде). Овакав модел индексације релативно је једноставан, економски је прихватљив и познат је у Србији, јер је већ био на снази почетком двехиљадитих. Важан додатак који би осигурао да овакав модел буде трајно одржив јесте дефинисање коридора од 9,5% БДП-а до 10,5% БДП-а којим би било ограничено издвајања државе за пензије. То значи да би се „швајцарска формула“ привремено суспендовала уколико би учешће пензија у БДП-у изашло из тог коридора. Конкретније, пензије би се индексирале само са инфлацијом уколико њихово учешће премаши 10,5% БДП-а, али би се зато дозволила могућност њиховог ванредног повећања уколико примена „швајцарске“ формуле у неком тренутку доведе до њиховог претерано ниског учешћа у БДП-у (испод 9,5% БДП-а).

Из Мишљења о пензијама:

Формула за пензије ће обезбедити да ови расходи у наредне три године расту нешто спорије од раста номиналног БДП-а. Државна издвајања за пензије појединачно су највећи буџетски расход и због тога имају најизраженији утицај на фискални резултат. И поред тога, пензије су се често неодмерено повећавале и тиме је нарушавана фискална одрживост. У 2018. години законским променама уклоњена је и формална брана и потпуно су отворена врата да се пензије одређују дискреционо. У Фискалној стратегији је наговештено да ће се одустати од овог ад хок приступа управљању пензијама и да ће бити уведена формула (тзв. швајцарска) која аутоматски, на основу одређених макроекономских показатеља, одређује проценат раста пензија. Иако није прецизирано када, готово је сигурно да ће тренутни оквир бити замењен формулом до краја 2019. године (то, наиме, предвиђају аранжман са ММФ-ом и изјаве званичника). Ово је исправно опредељење или, боље речено, исправљање грешке која је учињена у 2018. години. Усвајање „швајцарске формуле“ значило би годишње повећање пензија за 5-6% у наредном периоду и у оквирима овог интервала су државна издвајања за пензије и пројектована у Фискалној стратегији.

Фискалном стратегијом за 2020-2022. најављено је увођење „швајцарске формуле“ за обрачун пензија и то је добра мера. Комбинована формула за обрачун пензија у Србији није новост. Примењивана је све до 2006. године, након чега су пензије почеле да се усклађују само са инфлацијом. Од 2010. године пензије се поново, осим за инфлацију, усклађују и за део раста БДП-а (преко 4%). Од 2014. године и Закона о привременом умањењу пензија, усклађивање је практично суспендовано, а Влада је на основу својих процена (дискреционо) предлагала проценат повећања пензија. То је унело велику неизвесност у пензиони систем Србије, будући да није било унапред познато када ће и за колико пензије расти. Потпуно формално укидање формуле догодило се 2018. године променама Закона о ПИО, када је уведено правило да се пензије усклађују на основу фискалних могућности. Тиме су практично проценти увећања пензија постали дискреционо право Владе и Скупштине. Сада се у Фискалној стратегији планира исправљање ове грешке, увођењем „швајцарске формуле“. Према овој формули, раст пензија одређен је збиром половине раста потрошачких цена и половине реалног раста зарада. То је механизам индексирања који ће обезбедити да пензије, према тренутним резултатима и очекивањима, годишње расту за 5-6%. Друга предност овог модела је враћање извесности у пензиони систем Србије. Увођењем формуле Влада губи могућност да фаворизује само неке пензионере (углавном оне с најнижим примањима), што је био чест случај у протеклих неколико година. Дакле, „швајцарска формула“ обезбеђује буџетски одрживо, предвидиво и правично повећање пензија.

Платни разреди и запосленост у државном сектору Србије: од недовршене реформе до одрживог система

Фискални савет - 04. јул 2019.

Уређен систем зарада и запослености у јавном сектору један је од темеља функционалне државе, а у Србији тај систем не постоји. Успостављање правичног система плата и запослености јесте велики стручни и политички изазов, али је највећи број европских земаља био у стању да на њега успешно одговори. У Србији се ове реформе најављују од 2014. године, али су одређене мере које је Влада спроводила додатно погоршале лошу затечену ситуацију. Најновије одлагање увођења платних разреда (за средину 2020. године) направиће додатну штету, а можда и наговештава да Влада од ове реформе постепено одустаје. Још већа опасност од одустајања од ове реформе било би усвајање лошег система, који би „зацементирао“ постојеће неуређено стање. Зато у овом извештају још једном дајемо конструктивне предлоге како да платни разреди у Србији ипак буду добар реформски корак – иако досадашњи реформски процеси не одговарају у потпуности стандардима проистеклим из најбоље теорије и праксе, сматрамо да је у овом тренутку боље радити на доградњи система него на његовог изградњи од темеља. Такође, дајемо смернице за наредне реформске потезе у области управљања бројем запослених у државном сектору.

Stav: Srbija treba da razmotri norveški model vojnog roka

Objavljeno sreda, 03 jul 2019 14:48Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 67
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Stav: Srbija treba da razmotri norveški model vojnog roka

Autor: Vojkan Kostić

Datum: 01. 07. 2019.

Portal Balkanska bezbednosna mreža (www.balkansec.net) - Odbrana i bezbednost iz ugla novinara i urednika sa prostora Jugoistočne Evrope.

Srbija treba da razmotri mogućnost obnove služenja vojnog roka po ugledu na najrazvijenije zemlje Evrope jer je aktuelni koncept profesionalne vojske na velikim iskušenjima zbog nedostatka ljudskih resursa i sve je manje dobrih rešenja za popunu ne samo rezerve već i aktivnih jedinica koje su sada popunjene ispod predviđenog nivoa.

Ovaj put, međutim, sve treba da bude postavljeno na drugačijim osnovama i uz mnogo veća finansijska ulaganja. Zbog novih standarda života i nedostatka osećaja obaveze kod ljudi teško je očekivati da popuna jedinica ponovo zavisi isključivo od patriotizma i osećaja odgovornosti mladih generacija.

Model koji se primenjuje u Norveškoj, u kojoj se svi vojno sposobni muškarci i žene uvode u evidenciju ali se na službu pozivaju samo oni za koji se proceni da su motivisani, mogao bi da bude recept i za Srbiju.

Nije stvar u ratovanju - nemamo vojsku ni za mir

Ne, ne radi se o tome da se Srbija nalazi pred još jednim ratom. Stvar je u tome da su uvođenjem ovakve profesionalne vojske u potpunosti zanemarene ne samo pasivna već i aktivna rezerva, a dovedeno je u pitanje i normalno funkcionisanje aktivnih jedinica.

Istih onih jedinice koje je po zamisli trebalo da popunjavaju isključivo visoko motivisani i dobro obučeni profesionalci a koje sada popunjavaju sredovečni i slabo motivisani muškarci koji umesto o obuci više razmišljaju kako će u slobodno vreme da rade dodatni posao kako bi preživeli.

Plata profesionalnog vojnika je i dalje daleko od onoga na šta bi trebalo da računa "građanin u uniformi", naročito ako se uzme u obzir složenost posla i teški uslovi rada. Smanjivanje dnevnica za boravak u Kopnenoj zoni bezbednosti sa 2.000 dinara na polovinu te vrednosti učinilo je da se dodatno smanje ukupna primanja prosečnog profesionalnog vojnika pa je vojni poziv, verovatno prvi put u istoriji, izgubio popularnost čak i u tradicionalno vojsci naklonjenim delovima Srbije, poput južnih i jugoističnih krajeva.

Vojnici sa kojima je Balkanska bezbednosna mreža razgovarala se žale da su preopterećeni garnizonskim dužnostima jer većinu nepopularnih ali neophodnih poslova, kao što su straža ili uredjivanje kruga, u nedostatku regruta obavljaju profesionalni vojnici, umesto da to vreme provede na obuci za poslove za koje nominalno primaju platu.

Prema podacima Vojnog sindikata Srbije, vojsku svakodnevno napusti po dva vojnika i po jedan oficir i podoficir.

Da bi proces profesionalizacije mogao da se smatra uspešnim nije dovoljno samo da se prestane sa slanjem poziva za služenje vojnog roka. Za uspešnu profesionalizacija potrebno je rešiti dva problema - modernizaciju naoružanja i popunu rezervnog sastava.

Profesionalizacija Vojske Srbije protekla je gotovo čitavu deceniju bez odgovora na oba ta pitanja i tek je u poslednje vreme krenulo da se parcijalno rešava prvo pitanje, sporadičnom nabavkom odredjenih tipova tehnike "na kašičicu".

O popuni rezervnog sastava nije se mnogo mislilo i sada smo došli u situaciju da je prosečan srpski rezervista 10-15 godina stariji nego njegov ekvivalent od pre pola veka i u 99 odsto situacija bez ikakvog kontakta sa vojskom od onog dana kada je poslednji put prošao kroz kapiju po odsluženju vojnog roka.

Ako se kao reper uzme prosečan broj svršenih srednjoškolaca u Srbiji, samo u proteklih osam godina, od kada je suspendovana obaveza služenja vojnog roka, rezervni sastav vojske "izgubio" je izmedju 250.000 i 300.000 potencijalnih rezervista. U isto vreme rezervni sastav je kroz sistem dobrovoljnog služenja vojnog roka dobio ne više od 15.000 ljudi, od kojih su neki na kraju postali profesionalni vojnici.

Razlika izmedju te dve brojke pokazuje kolika je "rupa" u rezervnom sastavu VS. Kako je reč o problemima koje nije moguće rešiti na kratak rok, jedino racionalno i moguće rešenje je ponovno uvođenje obaveze služenja vojnog roka.

Geneza problema

Prvi put se problem popuna jedinica koje se oslanjaju na rezervu pojavio još sredinom 60-ih godina prošlog veka kada je došlo do otvaranja granica i omogućavanja velikom broju uglavnom mladih ljudi da odlaze na privremeni a zapravo doživotni rad u inostranstvo.

Početkom 70-ih godina Generalštab je procenjivao da bi aktiviranje ratnih jedinica bio veliki problem jer je u pojedinim siromašnijim krajevima Jugoslavije čak 20 odsto vojno sposobnih muškaraca iz rezerve otišlo u Nemačku i Austriju na rad.

Situacija je eskalirala izbijanjem građanskog rata početkom 90-ih godina prošlog veka kada je mobilizacija Jugoslovenske narodne armije retko gde imala veći odziv od 50 odsto, dok je u Beogradu iznosila jedva oko 20 odsto.

Nakon drugačije epizode iz kosovskog rata 1999. godine, kada se na poziv za mobilizaciju odazvalo 204.743 rezervista (u nekim jedinicama poput 37. motorizovane brigade i preko 100 odsto), usledila je 2003. godina i odluka tadašnjeg Saveta ministara SCG (sa Borisom Tadićem kao ministrom odbrane) da se omogući alternativa služenju vojnog roka kroz civilnu službu.

Iako se radi o demokratskom institutu, koji postoji u svim normalno uređenim zemljama za ljude koji izjave da imaju prigovor savesti, činjenica je da je iznenadno uvođenje tog prava preko noći praktično ukinulo popunu za mnoge jedinice koje su se oslanjale na ročnu vojsku.

Tako se u martu 2005. godine u 975. vazduhoplovnom nastavnom centru u Somboru na služenje vojnog roka u dva nastavna bataljona vazduhoplovnih specijalnosti i jednoj četi vojne policije (ukupno šest četa) javilo oko 250 vojnika, što po formaciji nije dovoljno ni za popunu dve čete.

Posledično, i aktivne jedinice su dobijale znatno manje vojnika od predviđenog broja, tim pre što se u praksi prilikom popunjavanja jedinica uglavnom vodi računa da svoje sledovanje prvo dobiju komande a ostalim jedinicama šta ostane.

Konačno, 2011. godine suspendovana je obaveza služenja vojnog roka i ustrojena je potpuno profesionalna vojska. U prvi mah broj profesionalnih vojnika bio je dovoljan za popunu aktivnih jedinica, tim pre što je sprovedena vrlo aktivna i uspešna kampanja popularizovanja vojnog poziva.

Ostala je da se formira takozvana aktivna rezerva koju bi činio određeni broj pripadnika rezervnog sastava koji se dobrovoljno jave za tu službu i koji prihvate da svake druge godine budu pozivani na vojne vežbe na kojima bi obnavljali svoja znanja ili sticali nova.

Neaktivna aktivna rezerva Iako je inicijalno sprovedena i onlajn anketa o tome kakva je spremnost građana da služe u aktivnoj rezervi, nije se otišlo dalje u njenom formiranju i sve je ostalo mrtvo slovo na papiru.

Veći problem predstavlja takozvana pasivna rezerva u koju spadaju ljudi koji su ranije služili vojni rok i koji imaju ratni raspored. Pripadnici te rezerve se vrlo retko pozivaju na vežbe što ih dodatno udaljava od vojske i čini još manje upotrebljivim.

A upravo tim ljudima bi, u slučaju potrebe, bile popunjavane teritorijalne ratne brigade VS, kojih ukupno ima osam i popunjavaju se teritorijalno. Prema planu, te jedinice treba da u periodu od pet godina kroz petnaestodnevne vežbe kondicioniraju kompletan rezervni sastav.

S obzirom da je praksa da se na vežbe pozivaju obveznici do 40. godine, zbog protoka godina ubrzano se smanjuje broj potencijalnih rezervista koji uopšte i mogu biti pozvani na službu, što kompromituje ne samo plan o kondicioniranju rezerve već i samu ideju teritorijalnih brigada.

Nije nevažno da se pomene da čak i aktivne brigade VS delimično čine bataljoni koji u miru imaju samo jezgro za razvoj i manji deo ljudi, dok se ostatak takodje popunjava pasivnom rezervom, na mobilizacijski poziv.

U jednom trenutku vojni vrh je pokušao da taj problem reši uvođenjem dobrovoljnog služenja vojnog roka. Prvobitno je od 2012. godine dva puta godišnje obučavano po 600 dobrovoljaca.

Zbog velikog interesovanja, tri godine kasnije je broj dobrovoljaca udvostručen a formirane su i liste čekanja. Praksa je, medjutim, pokazala da je većina tih ljudi u vojsku dolazila jer je verovala da će im to pomoći da se lakše zaposle kao profesionalci. Tako je interesovanje naglo počelo da opada od 2016. godine, kada je i vojni poziv ubrzano počeo da gubi na atraktivnosti.

Trenutno se u četiri uputna roka godišnje obučava maksimalno oko 1.000 ljudi, što je zanemarljiva brojka koja ni izbliza ne omogućava popunu ratnih jedinica.

Obavezno služenje vojnog roka 2.0 - norveški model

Ukoliko bi se državni vrh odlučio da vrati obavezu služenja vojnog roka, iz formalnog ugla to bi bilo mnogo lakše uraditi nego što se veruje. Naime, vojna obaveza u Srbiji se sastoji od tri segmenta - uvođenja u vojnu evidenciju, obaveze služenja vojnog roka i obaveze služenja u rezervnom sastavu.

S obzirom da onaj srednji segment samo suspendovan, eventualno podizanje suspenzije bi bez ikakvih komplikovanih zakonskih izmena moglo da formalno-pravno reši taj problem.

Na planu forme, dakle, ne bi bilo nikakvih problema ali bi u realnom životu bilo neophodno obaviti brojne izmene nekadašnjeg sistema da bi to uopšte moglo da funkcioniše, pre svega na planu motivacije.

Kao prvo, bilo bi neophodno da profesionalni vojnik ima makar prosečnu platu u Srbiji, kao i da se konačno reši pitanje dnevnica i prekovremenog rada, jer se to sada u VS ne plaća.

Drugo, sadašnji model dobrovoljnog služenja trebalo bi primeniti na celokupni regrutni kontigent, samo ovaj put uz nešto više povlastica i pogodnosti, kako bi se povećala motivacija za služenje vojske.

Norveški model je možda i najpogodiniji za Srbiju jer se radi o zemlji sa približnom populacijom (5,5 miliona kod Norvežana prema 6,9 miliona kod nas) i sličnim regrutnim kontigentom. Ta zemlja je, naime, od sredine 2016. godine vratila obavezni vojni rok sa elementima dobrovoljnosti za sve vojno sposobne muškarce i žene.

Iako je taj broj na godišnjem nivou oko 64.000 regruta, Norveška godišnje, po principu dobrovoljnosti, obučava nešto više od 9.000 mladića i devojaka za koje proceni da su najmotivisaniji i da bi mogli da najbolje savladaju obuku.

Nešto slično radi i Švedska koja od 13.000 mladića i devojaka koji godišnje stasavaju za vojsku bira oko 4.000 za vojnu obuku u trajanju od godinu dana.

U slučaju Srbije, koja godišnje ima oko 72.000 mladića i devojaka potencijalnih regruta, broj vojnika koji bi se slao na obuku mogao bi da bude i manji nego u Norveškoj, s obzirom da između dve zemlje postoji velika diskrepancija u pogledu ekonomskih mogućnosti.

I sa godišnjim kontigentom od, recimo, 7.000 ljudi (svaki deseti) i vojnim rokom od šest meseci bio bi rešen najveći deo problema koji sada postoji. U prvi mah bi sve aktivne jedinice bile popunjene do predvidjenog brojnog stanja, dok bi za sedam ili osam godina bila rešena i popuna ratnih jedinica.

Pitanje svih pitanja jeste kako u Srbiji na kraju druge dekade 21. veka postići kod mladih ljudi isti nivo interesovanja za služenje vojnog roka kao u Norveškoj, recimo.

Mogući odgovor se sam nameće ako pogledamo spisak zemalja koje danas imaju obavezno služenje vojnog roka u razvijenoj Evropi. To su Švajcarska i Austrija, Norveška, Švedska, zatim Danska, Finska i Estonija, kao i Grčka i Turska koje jedna drugu gledaju preko nišana.

Vidi se da je reč isključivo o državama koje su ili veoma bogate ili stoje daleko bolje od Srbije, uprkos odredjenim problemima.

Vojska je oduvek bila veliki potrošač državnog budžeta i svaka zemlja koja želi da to pitanje reši na zadovoljavajuć način mora da odreši kesu.

U slučaju Srbije to bi moglo da se reši tako što bi se dobrovoljcima isplaćivala neznatno manja plata nego profesionalnim vojnicima za vreme vojnog roka, uz priznavanje vremena provedenog u jedinici u radni staž.

Ljudima koji se dobrovoljno odluče da služe vojni rok moglo bi da se omogući i besplatno školovanje na državnim univerzitetima, umanjenje poreza ili prednost prilikom zapošljavanja u državnoj službi. Konkretno, američka praksa je da se služba u rezervi, bilo u aktivnoj vojsci ili nacionalnoj gardi, nagrađuje stipendijama.

Iz tog ljudskog "rezervoara" mogla bi da se popunjava i policija, vatrogasno-spasilačka služba, sudska straža ili čuvarska služba kazneno-popravnih zavoda.

Na kraju, kroz istoriju su mnoge Vlade (pa i naša) svojim građanima u znak zahvalnosti za vojnu službu delile zemlju. S obzirom na to koliko je zaparložene zemlje u ovom trenutku u Srbiji, možda ne bi bilo loše da se razmotri i ta opcija kao vid motivisanja mladića i devojaka da služe vojsku.

Rešenje je, dakle, moguće i to uz određena materijalna ulaganja koja bi Srbija mogla da izdrži uz racionalniju budžetsku potrošnju.

Ali svoditi to vojno pitanje na problem novca, što je često u prošlosti rušilo planove opremanja i organizacije vojske, ovaj put bi bilo promašena tema. Jer se postavlja pitanje šta je kredibilna alternativa ako se taj novac ne obezbedi.

ČLANCI SPOR MALE VREDNOSTI - SA POSEBNIM OSVRTOM NA POSTUPANJE DRUGOSTEPENOG SUDA I ŽALBA U SPORU MALE VREDNOSTI I PRAVO NA PRAVNI LEK

Objavljeno sreda, 03 jul 2019 14:25Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 62
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

ČLANCI SPOR MALE VREDNOSTI - SA POSEBNIM OSVRTOM NA POSTUPANJE DRUGOSTEPENOG SUDA I ŽALBA U SPORU MALE VREDNOSTI I PRAVO NA PRAVNI LEK

Poštovani!

U prilogu objavljujem članke iz ČASOPISA UDRUŽENJA SUDIJSKIH I TUŽILAČKIH POMOĆNIKA SRBIJE, Iustitia, br. 2/2019 i to:

- SPOR MALE VREDNOSTI - SA POSEBNIM OSVRTOM NA POSTUPANJE DRUGOSTEPENOG SUDA

Uroš Popović, savetnik u Vrhovnom kasacionom sudu

- ŽALBA U SPORU MALE VREDNOSTI I PRAVO NA PRAVNI LEK

Nenad R. Jovanović, advokat

Strana 4 od 353