Back to Top





KVP su bili i ostali  ugroženi...

Pomozimo im da se organizuju i izbore za svoja prava...





Rešimo probleme KVP i njihovih porodica....

Vojni beskućnici - Večni život u privremenom smeštaju

Objavljeno petak, 09 februar 2018 10:01Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 350
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Vojni beskućnici - Večni život u privremenom smeštaju

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1570621

Davor Lukač

U Srbiji, prema podacima Udruženja vojnih beskućnika, ima 2648 vojnih beskućnika, koji su došli iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, ostavljajući tamo svoje stanove, a najviše ih je u Beogradu. Žive u kolektivnim centrima za koje i država i Vojska tvrde da – ne postoje. Kruže glasine i da će jedan od tih "nepostojećih" centara, hotel "Bristol", uskoro biti raseljen, zbog "državnog interesa", što je, sumnjaju stanari, drugo ime za projekat "Beograd na vodi"
U avgustu 2014, prilikom dodele ključeva devet stanova penzionisanim pripadnicima sistema odbrane u Ulici Kisela voda u beogradskom naselju Mirijevo, tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić izjavio je: "U naredne dve, dve i po godine biće izmirene sve potrebe za stanovima u vojsci, da nemamo nijednog pripadnika vojske, ni penzionera ni u redovnom sastavu, na čekanju za stan." U tom trenutku bez stana ili sa neadekvatnim stanom je 19.500 pripadnika vojske, a novinarsku sumnju da će sve to moći da se reši do kraja februara 2017, da je obećanje preambiciozno, Gašić je pokušao da otkloni tvrdnjom da taj spisak datira iz devedesetih i da će biti revidiran jer su mnogi već rešili stambeno pitanje, a ima i preminulih. "Srbija misli i na ljude koji čekaju 30 i više godina na stan, a koji su sva svoja bogatstva i imovinu i sve ono što su sticali kroz radni vek ostavili na teritoriji drugih država", rekao je tada Gašić. Neki od vojnih penzionera tada su mu i poverovali, hvatajući se za to obećanje kao davljenik za slamku...
U januaru 2018, tu je jedna sasvim druga slika. Vojni hotel "Bristol" u Karađorđevoj ulici: tridesetak penzionisanih starešina sa porodicama ili bez njih, koji pripadaju kategoriji takozvanih vojnih beskućnika, izbeglih iz bivših jugoslovenskih republika, 27. godinu boravi tu u "privremenom smeštaju". Taj smeštaj ne plaćaju malo – za dvokrevetnu sobu 11.336 dinara mesečno, plus, ako imaju još članova porodice, za "pomoćne ležaje", koji zapravo ne postoje, ali se doplaćuje 30 odsto cene za jedan, a 50 odsto za dva. "Išli su i da popisuju ko ima šporete, frižidere, ostale električne uređaje, čak i fenove, kako bi dodatno naplatili trošenje struje", priča za "Vreme" penzionisani zastavnik prve klase Dragan Stojanović, ukazujući da je "Bristol" poslednji kolektivni izbeglički centar u Srbiji, iako država tvrdi da oni više ne postoje. Stanari "Bristola" svoju muku nose 27 godina, čekajući da dobiju neko rešenje za stan, navikli već na "šetanje" po stambenoj rang-listi i stalne padove naniže. Ono što ih je uznemirilo jesu glasine koje su od jesenas počele da kolaju – da će ih iseliti na neka druga mesta. Zavisno od izvora tih glasina, pominjani su razni rokovi, od nekoliko dana pa do mesec, dva, tri, pet... Kao razlog, pominjano je da se to radi zbog "državnog interesa" i – "Beograda na vodi". Grupa od 14 beskućnika, koji su imali hrabrosti, napisala je zbog toga pismo najvišim državnim zvaničnicima, zahtevajući da im odgovore šta će biti s njima. Oni u pismu ukazuju i na razne nelegalne radnje i kršenja pravila odgovornih u "Bristolu" i Vojnoj ustanovi "Dedinje", na višestruko veću cenu nego u drugim vojnim objektima, "odokativno" određenu, pretnje iseljenjem i vojnom policijom onima za koje smatraju da su "neposlušni"...

OD "BRISTOLA" DO "DEDINJA" I NAZAD: Umesto odgovora, stigao je novopostavljeni direktor VU "Dedinje" Čedomir Kisić sa saradnicima i kratko saopštio da ne može da odgovori ni na jedno njihovo pitanje niti navod iz pisma zvaničnicima, tako da sastanak propada. Potom je stigao dopis iz Ministarstva odbrane, iz Sektora za materijalne resurse, gde se u prvoj rečenici potpisnici pisma optužuju da od države traže stanove, što je, tvrdi Stojanović, potpuna neistina. "Nakon desetak dana zovu delegaciju stanara da dođe u VU ‘Dedinje’, ali smo im odgovorili da to ne želimo jer sa njima nemamo ništa, nego sa Ministarstvom odbrane, čiji predstavnici treba da dođu u ‘Bristol’", kaže Stojanović i dodaje da se nakon toga pojavio direktor Direkcije za usluge standarda Ministarstva odbrane Kravić sa pravnikom iz Vojnostambenog fonda Novakovićem i direktorom "Dedinja" Kisićem. "Pukovnik Novaković počinje priču kako postoji državni interes, ne pominjući konkretno koji, i da će zato da nas presele u drugi objekat, koji će u međuvremenu biti renoviran na Dorćolu. Rekao je da ćemo da idemo u ‘sveže okrečene sobe’, što je strašna rečenica. Zamislite, posle 27 godina u kolektivnom smeštaju dođe čovek i tako nešto vam kaže, da vas, kao ovce, sele iz jednog u drugi tor. Tada sam planuo i pitao ga da li razgovara sa ljudima ili sa ovcama. On je samo ponavljao da je to državni interes. Nije naveo koji", kaže Stojanović. Kao ilustraciju uslova u kojima borave u "Bristolu" on navodi i činjenicu da sobe u kojima žive za 27 godina nisu nijednom okrečene, a da su starešinama, dobijanjem tog privremenog smeštaja, umanjene naknade za odvojeni život i takozvani troškovi stanovanja. Kao nelogičnost, on navodi i to što Ministarstvo odbrane finansira VU "Dedinje", koja, istovremeno, uzima novac i od njih.
Predsednik Udruženja vojnih beskućnika potpukovnik pilot u penziji Vlado Đukić ističe da su svi nadležni zaboravili da je vojnim licima od plate odbijano 4,5 odsto od bruto ili 6 odsto od neto plate za Vojnostambeni fond (VSF) i da Udruženje sada vodi postupak za vraćanje tog novca. Reč je o ogromnoj sumi, koja se nalazi na računu Srpske banke (naslednica Yu Garant banke i ranijeg Vojnog servisa). "Tim sredstvima Narodna banka Srbije je osnovala Srpsku banku", tvrdi Đukić i precizira da proračuni govore kako je to, kada se izračuna po osobi, vrednost najmanje jednog troiposobnog stana. "Ministarstvo odbrane tvrdi da je to zastarelo. Sredstva su uplaćivana do 1993, a mi imamo saznanja i dokaze da su uplaćivana do 1998. godine", nastavlja Đukić, dodajući da su oni 1993. od države dobili potvrde koliko su uplatili u VSF. Đukić objašnjava da su starešine iz bivših jugoslovenskih republika koji su tamo imali stanove morali da ih zvanično ustupe VSF (on je to učinio 1992. u Mostaru, gde je bio nastavnik letenja), i sad su ostali i bez stanova i bez para koje su uplaćivali u Vojnostambeni fond.

PAKLENI PRAVILNIK: Đukić tvrdi i da je krajem devedesetih postojala naredba tadašnjeg ministra odbrane Pavla Bulatovića da se uplaćene pare iz VSF licima koja nisu dobila stanove mogu vratiti, ali da se to ne može uraditi sa onima koji su došli iz bivših republika "dok se ne završi sukcesija". On pokazuje i komplikovan pravilnik Ministarstva odbrane za bodovanje pri pravljenju stambene rang-liste, "u kome se ne bi snašao ni doktor ekonomskih nauka", i pojašnjava da stanove svojom odlukom deli ministar odbrane, posebnom naredbom, kojom se pravi "razrez" – aktivnim vojnim licima 70 odsto, penzionerima 30 odsto.
Pravilnikom iz 2008. napravljeno je osam grupa – četiri su aktivni generali, oficiri, podoficiri i civilna lica, i isto toliko penzionisani u tom statusu, a beskućnici su svrstani u penzionere. "Ustavni sud je taj pravilnik poništio, a ljudi iz Ministarstva odbrane, da bi prikrili svoje manipulacije, smišljaju novu čudnu formulu, koju niko ne može odgonetnuti. Onda ubeđuju ministra da je zakonski sve u redu, i on to potpisuje. To su teški manipulanti", tvrdi Đukić. Situaciju ilustruje primerom jednog vojnog beskućnika koji je bio prvi na listi u svojoj grupi, a delilo se osam stanova: "Pred podelu, pojavi se osam lica na rang-listi ispred njega. Drugostepena komisija utvrdi potom da za pet lica podela nije zakonita. I šta onda ti iz Ministarstva rade – dodele tri stana, a za pet raspišu novu raspodelu. I u toj novoj raspodeli opet daju onima koji mogu dobiti, a za one kojima komisija poništi, raspisuju novu raspodelu, sve dok njihovi ljudi ‘ne prođu’. A naš član, koji je bio prvi na listi, opet ostane bez stana." Đukić tvrdi da u Beogradu ima najmanje 100 praznih stanova, "koji se čuvaju zbog nečega", i kao primer navodi stan u Ulici Peđe Milosavljevića 44 na Bežanijskoj kosi, koji je zapečaćen već devet godina, a za njega se plaćaju sve režije, jer se "čuva za nekoga".
U Srbiji, prema podacima Udruženja, ima 2648 vojnih beskućnika, koji su došli iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, ostavljajući tamo svoje stanove, a najviše ih je u Beogradu. Đukić navodi da je prošle godine Ministarstvo odbrane vratilo u posed 130 stanova koji su bili nelegalno korišćeni i oni su, kao "neuređeni", posebnom uredbom podeljeni zainteresovanim licima, što je tim ljudima mač sa dve oštrice – moraju da se odreknu pripadajućeg stambenog prostora (skidaju se sa rang-liste) i potom sami finansiraju uređenje tog stana, a ima ih poprilično ruiniranih, što zahteva više hiljada evra ulaganja. "I onda Ministarstvo odbrane, tek kad vi renovirate stan, proceni njegovu vrednost i cenu otkupa", upozorava Đukić i ukazuje na još jedan problem – ne zna se kolika su dugovanja bivšeg nelegalnog korisnika prema Elektrodistribuciji i Infostanu, a sve to mora da plati novi stanar. Do sada je od tih 130 podeljeno nešto manje od 70 stanova.
Prema podacima Udruženja, u periodu od 2005. do 2017. je, na različite načine, stambeno pitanje rešilo oko 9700 vojnih lica i penzionera, a od 1991. do 2005. najmanje 15.000. "Podeljeno je 25.000 stanova, a problem vojnih beskućnika nije rešen", rezignirano konstatuje Đukić, ističući neverovatnu činjenicu da Glavna inspekcija Ministarstva odbrane nikad nije mogla da ustanovi broj stambenih jedinica i poslovnog prostora u VSF. Đukić ukazuje i na zatvorenost Ministarstva odbrane za sve informacije i podatke koje je Udruženje tražilo, pa su morali da ih dobijaju preko poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

ŽIVOT U OTROVNOJ ZGRADI I DODATNE MUKE: Vlado Đukić živi u vojnom sportskom centru u Surčinu, u azbestnim zgradama štetnim po zdravlje, gde pored 100 vojnih beskućnika ima i dvadesetak nelegalno useljenih, pa legalni stanari za njih moraju da plaćaju utrošenu vodu i struju. "Voda je 20 puta skuplja nego za ostale građane, nemamo pravo na bonus od 30 odsto za Infostan kao učesnici rata. Potpuno smo diskriminisani kao građani drugog reda", kaže on, precizirajući da su, kada se sve zbroji, ukupni mesečni troškovi za stan od 49 kvadrata 30.000 dinara. Njegov kolega Dragan Stojanović, s druge strane, ima dodatnu "muku" – zbog svog zalaganja da se stvari u "Bristolu" dovedu u red i zakonske okvire, pokušavano je njegovo iseljenje, sa sve asistencijom Vojne policije, a bez naloga suda. I ne samo njegovo, nego još njih "pet-šest neposlušnih", u tri navrata.
Njegovi problemi počeli su kada je ukazao na uredbu objavljenu u "Vojnom službenom listu" broj 41/93, koji reguliše šta su u "Bristolu" sobe za komercijalnu upotrebu (117), a koje su za stambeno zbrinjavanje (247): "Dali su nam rešenja o privremenom samačkom smeštaju, a naredbom je, članom 17, propisano da načelnik nadležne uprave licima koja imaju pravo na stambeno obezbeđenje napiše rešenje o dodeli nužnog smeštaja. Član 18 kaže da danom donošenja prestaje da važi naredba o korišćenju objekata za smeštaj samaca." Stojanović objašnjava da bi primenom te naredbe i dobijanjem nužnog smeštaja VU "Dedinje" praktično izgubio upravljanje nad tim delom "Bristola" kao i drugim objektima gde su smešteni vojni beskućnici. Naredba je primenjena u smeštaju u Žarkovu, gde stanari sada plaćaju pet puta manju naknadu za stanovanje. Stanari "Bristola" su, zbog toga, odbili da plaćaju naknade, pa im je uručena tužba VU "Dedinja". Kada su u ovoj ustanovi uvideli da ne mogu da ih dobiju na sudu, krenuli su pritisci da se potpišu ugovori o stanovanju. "U ugovoru nije stajala nijedna obaveza VU ‘Dedinja’, samo naše, pa sam jedini odbio da potpišem uz obrazloženje da ću to uraditi ako se u njega stavi makar jedna obaveza ‘Dedinja’. Nije stavljena", priča bivši zastavnik vazduhoplovne tehničke službe Stojanović, koji je radio na vojnim aerodromima u Zagrebu, Banja Luci i Batajnici.

BEZ MILOSTI I BEZ REŠENJA SUDA: Od tada, našao se "na meti" kao neposlušan i bundžija. Stojanović pokazuje i sve dokumente do kojih je došao, uključujući i zahtev direktora VU "Dedinja" od 6. jula 2012. kojim od Vojne policije traži asistenciju prilikom komisijskog "oslobađanja soba od lica i ličnih stvari imenovanih, kao i tehničko obezbeđenje navedene smeštajne jedinice", koja treba da se obavi 13. jula. "Vojna policija dolazi ‘maricom’, hoće da nas isele. Ja sam imao ‘sreću’ da sam, pošto je to pokušano i ranije, dobio rešenje od suda da je moja soba pod njegovom jurisdikcijom. Neko je vojnoj policiji u međuvremenu rekao da imam sudsko rešenje i odustali su. Vojna policija dolazila je po privatnoj vezi tadašnjeg direktora Dejana Mrlješa sa nekim od njihovih šefova, a to je imalo i svoju protivuslugu. Posle toga uputio sam pismo načelniku Generalštaba, u kome navodim da su pojedine starešine Vojne policije nakon tih ‘akcija’ dobile sobe u stanarskom delu ‘Bristola’", kaže Stojanović, koji je zbog svega što ga je snašlo, preživeo i srčani udar. On podseća i da su vojni policajci, na zahtev tadašnjeg direktora, na temperaturi od 15 stepeni ispod nule, bez ikakvog sudskog rešenja, dovedeni da na ulicu izbace ženu sa šestomesečnom bebom, a da je kasnije na sudu ustanovljeno da je imala potpuno regularno rešenje o boravku: "I nikom ništa, niti je odgovarala domaćica hotela koja je to iseljenje inicirala, naprotiv, premeštena je na viši položaj, niti je bilo ko od zvaničnih organa odgovarao za nezakonitu upotrebu vojne policije", ogorčeno priča Stojanović. On pita da li nekome treba novi "slučaj Ponjiger", kada je bračni par sa bebom skočio iz sobe vojnog samačkog smeštaja na Zvezdari zbog toga što im je pretilo iseljenje. Muž i žena su poginuli, a dete je ostalo živo.
"Najnoviji slučaj u ‘Bristolu’ je pokušaj izbacivanja udovice zastavnika Tomislava Stojanovića, vojnog beskućnika, tri meseca posle njegove smrti. A bio je starešina bez mrlje u karijeri. Znači li to da će i porodice svih nas biti izbačena kad umremo, da li je normalno ovakvo postupanje, da nam ta pretnja uvek visi nad glavom?", pita se on. Prilikom pokušaja iseljenja udovice preminulog zastavnika, Tonke Stojanović, stanari su se pobunili, pa je iseljenje privremeno obustavljeno. Ona je na prošlonedeljnoj skupštini Udruženja vojnih beskućnika u očaju poručila da joj je, ako je isele, jedini izlaz da skoči u Savu i utopi se. Kakva je situacija i režim u "Bristolu", prema rečima Stojanovića, dovoljno govori i to što su novinarku Radio-televizije Srbije, koja je imala dozvolu Ministarstva odbrane da pravi prilog o hotelu, izbacili kad su shvatili da pravi priču o vojnim beskućnicima i njihovom smeštaju.
Ulaz u taj deo "Bristola" je iz Hercegovačke ulice, tik uz ogradu gradilišta "Beograda na vodi" i preko puta zgrade Geozavoda. Na vratima stoji obaveštenje sa znakom precrtanog foto-aparata i tekstom: "Zabranjeno fotografisanje. Za svako snimanje i medijsko izveštavanje neophodna je dozvola nadležnog organa Ministarstva odbrane."

Opozicionar - Glas slobodnog Beograda: danas od 10 časova gostovao Jovan Tamburić

Objavljeno četvrtak, 08 februar 2018 15:39Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 485
El. pošta

Ocena korisnika:  3 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Opozicionar - Glas slobodnog Beograda: danas od 10 časova gostovao Jovan Tamburić, predsednik Udruženja sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije.

Pogledajte video zapis na

https://www.facebook.com/opozicionar/videos/773032656215241/?hc_location=group

Prava pitanja voditelja i odgovori – objašnjenja gosta. Predlažem da se ustupi Bujoševiću da objavi u udarnom terminu na RTS.

Sablon (obrazac) Zalbe na Resenje filijale Fonda PIO o odbacivanju zahteva za donosenje Resenja o povracaju odbijenih iznosa penzije

Objavljeno četvrtak, 08 februar 2018 14:31Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 597
El. pošta

Ocena korisnika:  4 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda neaktivna

Sablon (obrazac) Zalbe na Resenje filijale Fonda PIO o odbacivanju zahteva za donosenje Resenja o povracaju odbijenih iznosa penzije

Kolega Dobrivoje Stanojevic mi je prosledio sablon (obrazac) Zalbe na Resenje filijale Fonda PIO o odbacivanju zahteva za donosenje Resenja o povracaju odbijenih iznosa penzije, uz molbu da isti objavim na sajtu.
Sablon Zalbe je upotrebljiv i za civilne penzionere.

Pojedini penzioneri su podneli zahtev za donosenje resenja o isplati odbijenih iznosa (razlike) penzije, barem tako pise u obrazlozenju njegovog i drugih do sada objavljenih prvostepenih resenja Fonda PIO. U dispozitivu njegovog i drugih objavljenih prvostepenih resenja je ODBACEN zahtev za isplatu tih odbijenih iznosa (razlike) penzije. To po meni nije isto.

Нисам правник, али сматрам да ови захтеви нису могли бити одбачени решењем, са позивом на члан 92 став (1), тачка 1) новог ЗУП-а, јер умањење пензије и исплата одбијених износа (разлике) пензије, односно доношење Решења о повраћају одбијених износа од пензије представља управну ствар, без обзира што је реч о захтеву имовинско-правног карактера (како наводе).

Образложење:

Podnosioci ovih zahteva nisu trazili isplatu odbijenih iznosa penzije kako nadlezni u Fondu PIO kazu, vec donošenje Resenja o povraćaju (isplati) odbijenih iznosa penzije. Filijala ovaj zahtev nije mogla da odbaci, vec samo da eventualno donese rešenje o obustavljanju postupka.
Filijala Fonda PIO je trebala poci od cinjenice da je Zakonom o privremenom uredjivanju nacina isplate penzija regulisano da se izvrsene isplate smatraju KONACNIM i svojim resenjem obustaviti postupak ili doneti resenje o umanjenju penzije primenom navedenog zakona, u kome bi bilo navedeno da se izvrsene isplate smatraju konacnim i da se nece vrsiti povracaj obustavljenih iznosa penzije. Takvo resenje (prvo ili drugo) bi bilo zasnovano na zakonu.

Obustavljanje postupka
Član 101 novog ZUP-a
(1) Postupak se obustavlja ako organ nađe da nema uslova da se dalje vodi, a zakon ne nalaže da se postupak nastavi.
(2) Postupak se obustavlja i u drugim slučajevima određenim zakonom.
(3) Postupak se obustavlja rešenjem.

Dispozitiv resenja o obustavljanju postupka ili resenja o umanjenju penzije primenom Zakona o privremenom uredjivanju nacina isplate penzija trebao je da sadrži kratku i jasnu odluku.
Po potrebi, može da se podeli u više tačaka.
U posebne tačke unose se rok, uslov ili nalog, kad ih rešenje, u skladu sa zakonom, sadrži, naznaka da žalba ne odlaže izvršenje rešenja i odluka o troškovima postupka.
Obrazloženje tog resenja mora da bude razumljivo i da sadrži kratko izlaganje zahteva stranke, činjenično stanje i dokaze na osnovu kojih je ono utvrđeno, razloge koji su bili odlučujući kod ocene svakog dokaza, propise i razloge koji, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, upućuju na odluku iz dispozitiva i razloge zašto nije uvažen neki zahtev ili predlog. Obrazloženje sadrži i razloge zbog kojih je organ odstupio od rešenja koja je ranije donosio u istim ili sličnim upravnim stvarima. Ako je odlučeno po slobodnoj oceni, obrazloženje sadrži i propis koji organ ovlašćuje na to, razloge kojima se rukovodio pri odlučivanju i u kojim granicama i s kojim ciljem je primenio ovlašćenje da odlučuje po slobodnoj oceni. Ako žalba ne odlaže izvršenje rešenja, obrazloženje sadrži i pozivanje na zakon koji to predviđa.
U uputstvu o pravnom sredstvu u tom resenju stranka se obaveštava da li protiv rešenja može da se izjavi žalba ili pokrene upravni spor. Ako može da se izjavi žalba, uputstvo sadrži naziv organa kome se žalba izjavljuje, naziv organa kome se žalba predaje i u kom roku, visinu takse koja se plaća i da žalba može da se izjavi usmeno na zapisnik kod organa protiv čijeg rešenja se izjavljuje. Ako može da se pokrene upravni spor, uputstvo sadrži naziv i sedište suda kome se podnosi tužba, rok u kome se podnosi tužba i visinu takse koja se plaća.

Одбацивање захтева странке
Члан 92. новог ЗУП-а
(1) Орган решењем одбацује захтев којим је покренут поступак ако:
1) није реч о управној ствари;
2) није надлежан за одлучивање о управној ствари, а не може да одреди ко је надлежан;
3) подносилац захтева очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује у управном поступку;
4) захтев није поднет у року;
5) у истој управној ствари већ се води управни или судски поступак или је о њој већ правноснажно одлучено решењем којим је странци признато право или наложена
нека обавеза;
6) захтев не буде уређен у року који је одредио орган (члан 59. став (2) овог закона).
(2) Орган може у току целог поступка да одбаци захтев странке.

Чињеница да се уместо поводом захтева поступак покреће захтевом странке, као и да тренутак покретања није више радња органа него тренутак пријема захтева странке, није променила аспект официјелности управног поступка и кључне улоге органа у вези са утврђивањем да ли су испуњени основни услови за вођење поступка покренутог захтевом странке. Новина је што су сада таксативно наведени сви разлози због којих ће се решењем одбацити захтев, што доводи до обустављања покренутог поступка.
Орган решењем одбацује захтев којим је покренут поступак ако: 1) није реч о управној ствари; 2) није надлежан за одлучивање о управној ствари, а не може да одреди ко је надлежан; 3) подносилац захтева очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује у управном поступку; 4) захтев није поднет у року; 5) у истој управној ствари већ се води управни или судски поступак или је о њој већ правноснажно одлучено решењем којим је странци признато право или наложена нека обавеза; 6) захтев не буде уређен у року који је одредио орган (члан 59. став (2) овог закона).
Орган може у току целог поступка да одбаци захтев странке.

Управна ствар
Члан 2.
(1) Управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне акте, доноси гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне услуге.
(2) Управна ствар је и свака друга ситуација која је законом одређена као управна ствар.

Управна ствар у смислу новог ЗУП-а дефинисана је као „[...] појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући прописе, правно или фактички утиче на понашање странке [...]“, али и као „свака друга правна ситуација која је законом одређена као управна ствар“ (члан 2).
Поређења ради, према важећем ЗУС-у (члан 5), „управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произилази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди“.
Управна ствар, у смислу ЗУС-а, јесте појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произлази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди, што је прилагођено схватању да се управни спор води о законитости коначног управног акта. Тиме је из дефиниције управне ствари искључено вршење свих управних радњи. С друге стране, предмет управног спора чини и оцена законитости других коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита, као и коначних појединачних аката, када је то законом предвиђено.
Управна ствар је, у смислу новога ЗУП-а, осетно шире постављена, у складу с класификацијом управних активности, тј. „управног поступања“ (део други: чл. 16–32), чиме је и поље примене овог закона постало обухватније и изнијансираније.
Нови ЗУП је изричито дефинисао и знатно проширио појам управне ствари на које се примењују одредбе овог закона. Нови ЗУП предвиђа да је управна ствар, у смислу овог закона, појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне акте, гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне услуге. Према томе, управна ствар, поред доношења управних аката и издавања уверења од стране надлежних органа, обухвата и доношење гарантних аката, закључивање управних уговора, предузимање свих других управних радњи и пружање јавних услуга. Поред тога, предвиђено је да је управна ствар и свака друга ситуација која је законом одређена као управна ствар. Тиме је појам управне ствари у новом ЗУП-у изједначен по обиму са предметом управног поступка. Међутим, овај проширени појам управне ствари не ствара проблеме са аспекта наведене дефиниције ЗУС-а, с обзиром на то да ће се и даље Управном суду, на основу управних ствари из управног поступка, подносити тужбе искључиво против управних аката. Наиме, поводом приговора као новог ремонстративног средства правне заштите због неиспуњења обавеза органа из управног уговора, (не)предузимања управне радње или због неквалитетног пружања јавних услуга, доносе се управни акти у форми решења.

Политички узроци и последице бунта пензионера.

Objavljeno četvrtak, 08 februar 2018 13:46Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 1543
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Политички узроци и последице бунта пензионера.

http://arsenijes.blogspot.rs/2018/02/blog-post.html

четвртак, 08. фебруар 2018.

Дуго времена требало је неком државнику бивших држава СФРЈ, СРЈ, ДЗ Србије и Црне Горе и Републике Србије, да се отисне у опасне воде изазивања турбуленције социјалних слојева друштва доношењем Закона о привременом уређивању начина исплате пензија из 2014. године, након Закона о конфискацији и о извршењу конфискација („ Службени лист ФНРЈ“,бр.61/1946 од 30.7.1946 године).

Закон који је у име Владе Републике Србије предложио Александар Вучић, а Народна скупштина Републике Србије готово једногласно усвојила уз одобравање председника Републике Србије Томислава Николића, последице су неспособности свих политичких гарнитура на власти од крвавог распада СФРЈ до данас, који је између осталог и последица неспособности тадашње политичке елите да спречи грађански рат. При том, не мислим на вулгарни појам неспособности, него на комплекс интереса појединаца, странака, крупног домаћег и иностраног капитала и геостратешких интереса великих сила на простору, како га сада зову политички мимикричари, западног Балкана.

Закон о привременом уређивању начина исплате пензија, настао је из неправа, јер је у супротности са Законом о ПИО Србије, и у суштини представља закон о делимичној конфискацији имовине делу грађана Србије и то без судске пресуде о конфискацији.

У правно уређеним државама ова мера се може изрећи лицима за која се докаже да су до имовине дошла искључиво чињењем кривичног дела те се и мера може односити искључиво на ту имовину.

Нажалост, данашња Србија, којом влада СНС политократија са својим коалиционим партнерима, које осим новца не повезује никаква идеолошка или било која друга платформа, није правна нити демократкска држава. Она све више тоне у диктатуру са веома опасним последицама.

Поменути Закон је вишеструко опонентан повељама о људским правима и Уставу Републике Србије. Без аспирација да улазим у дубљу анализу, да споменем само члан 20. Повеље ЕУ о сновним правима који прецизира : “Пред законом су сви једнаки“ и члан 21. који гласи: “Забрањена је свака дискриминација по било ком основу...имовног стања, старосног доба....“?
Има ли држава Србија адекватан аргумент да докаже како поменути Закон о привременом начину обрачуна и исплате пензија није у супротности са наведеним члановима Повеље европске уније о основним правима?
Да ли је тачна тврдња да се поменути Закон не односи на све пензионере Србије? Јесте, зато што се не односи на све пензионере већ само на неке и то на оне одређеног имовног стања, чиме се чини дискриминација дела грађана са вишим пензијама!

Поставља се питање зашто режим који је успоставио Александар Вучић, није поштовао начело једнакости грађана пред законом и предложио закон којим би у истом проценту били обухваћени сви пензионери? Зашто је господин Александар Вучић и унутар саме групе пензионера којима је конфисковао део имовине, које је неотуђиво право, и ту извршио дискриминацију и имовину до 40.000 динара опорезовао за 22% а преко тог износа са 25%? О каквој владавини права ту може бити говора? Јасно је да не може!

Међутим суштина као и узроци проблема су веома дубоки и скривени, али ипак, веома логични?
Иако је Србија као чланица СФРЈ, СРЈ и ДЗ СЦГ, деведесетих година декларативно увела демократију и политички плурализам, у суштини још увек се није одрекла једнопартијског система из простог разлога што политичком сценом Србије још увек доминирају људи који не могу да изађу из љуштуре једнопартијског промишљања. То није случајно. Једнопартијски систем, сам по себи, омогућује дуг опстанак на власти појединцима и увођење дикатуре на привидно демократски начин, путем избора. Сви демократски процеси који су се одвијали у Србији након 1991. године били су само привид а у реалном животу увек је владао култ једне личности и једне партије која је као параван имала сурогат опозицију. Праве опозиције у Србији никада није било! Замислите лидере странака, који су до јуче били носиоци комунистичке идеологије и социјалистичке праксе, као опозицију владјућој странци која се те идеологије незванично није одрекла?

Пети октобар требало је да буде „Дан Д“ за увођење стварне демократије и вишестраначког парламентарног система, али није! Није из истог оног разлога који сам навео – није било реално да неко ко је обликовао свој политички профил у социјализму у једном дану почне да мисли и делује на сасвим други начин. То је било нереално очекивање. Петооктобарски догађаи нису били последица револуције, још мање еволуције, били су огољена борба за власт или ако грубље звучи, пуч који је имао за циљ пљачку, коју смо касније спозанали као најлошију транзицију који је реализовала нека бивша социјалистичка земља. О томе ми је један лидер ДОС-а рекао: “Зар ви стварно мислите да смо се ми борили и добијали пендреке по леђима да би сада успоставлили некакву државу благостања? Не, поштовани господине, доста сте ви јахали, сада је да ми мало јашемо народ!
Такође веома битно је разумети да материјална моћ не значи да имате и политичку моћ. Тек када остварите политичку моћ створен је предуслов за нарастање материјалне моћи. Зато, материјална моћ, створена пљачкашком транзицијом није била довољан гарант реалне моћи.

Свет признаје реалну моћ само уколико је остварена на „демократски“ начин путем избора. Дакле, гласови народа су ти који отварају пут да се легализује пљачкашки изведена транзиција, кроз флоскулу о вишестраначком систему, и зато се не бира начин опстанка на власти и зато се тако често изазивају парламентарне кризе које за последицу имају продужавање опстанка увек истих људи на власти који као камелони мењају странке или њихове називе! Коначно, од првих дана буђења демократије у Србији далеких шездесетих година, група људи окупљена око часописа „Праксис“, осим идеја социјалдемократије, није имала другу идеолошку платформу која би се супротставила комунистичкој идеологије и њеној операционализацији у пракси – самопуправном социјализму. Интересантно је да су све партије након 5. октобра, уствари биле мање или више јасни деривати социјалдемократије. Разлог за то је веома прост – поделити једну идеју на више њих и на тај начин код бирача створити привид о реалном плурализму политичких интерса и на тај начин разбити чланство владајућих странака. Неке од њих су у своје програме уграђивале ставове који су их детерминисали као десне, центар или леве, а у суштини никаква идеолошка платформа није постојала нити данас постоји.

Да се сада вратимо теми- како су пензионери постали тема број 1 у Србији?
Основни разлог за то јесте да је актуелна власт дошла до тачке када више нема шта да прода да би попунила државну касу из које се делом финансира Фонд ПИО Србије. А до таквог стања дошло се јер је тај фонд, још од грађанског рата на простору СФРЈ био проточни бојлер из кога се узимало кад год је држави недостајало пара за финасирање својих обавеза и смиривање социјалних тензија. Сад када држава треба да врати узето-пара нема!
Поставља се питање зашто је држава узимала паре да би обезбеђивала социјални мир у земљи. Зато јер се на тај начин обезбеђивало сигурно бирачко тело које је политократији обезбеђивало вечити опстанак на власти. То су радили све гарнитуре на власти и тако се дошло до апсурда да се сигурно бирачко тело СНС није могло обезбедити повећавањем пензија јер пара није било ниодкуда. Привреда није стварала нити ствара профит, а страни фактор је престао да финасира пројекат политократије која је покушавала да имитирањем несврстане политике обезбеди себи позицију на неодређано време.
Другачији развој догађаја није се ни могао очекивати од људи који су са улице улетели у канцеларије Владе и Скупштине Србије!

У таквој ситуацији, господин Александар Вучић одлучио са не потез са почетка колумне – прибегао је конфискацији дела имовине пензионера!?

Али не свих пензионера. С обзиром да је суштина доношења Закона о привременом уређивању начина сплате пензија обезбеђивање сигурних гласова на изборима, пажљивом анализом дошло се до пензије од 25.000 динара! То је господин Вучић прогласио животним минумумом у који се не сме дирати. Гле апсурда? У једном домаћинству, два пензионера-муж и жена, обоје имају по 24.999 динара пензије, то је укупно око 50.000 динара и тај износ се не умањује, а један пензионер са пензијoм од 50.000 динара који има супругу домаћицу која нема пензију, њему се одбија 22% на износ од 15.000 динара и 25% на износ од 10.000 динара?

Да ли вам је сада јасна политичка позадина Закона о привременом уређивању начина исплате пензија? Дакле господин Вучић је овим Законом обезбедио у старту око милион сигурних гласова, уводећи дискриминацију у право!

Јасно је да флоскула о бризи државе за најсиромашније становништво, ако се уведе претпоставка да реално нико у Србији не може да живи од 25.000 пензије ако нема додатне изворе финасирања ( сеоска домаћинства, приватан бизнис, сива економија, додатни рад итд), једноставно не може да издржи критику логике!

Још опаснија последица Закона о привременом уређивању начина исплате пензија јесте увођење у политички живот праксу по којој је имовина грађана власништво државе која може, путем инструмената парламентарне демократије да одузима део или сву имовину једној групи грађана и даје је другој групи грађана и на тај начи ствара социјалне тензије које воде грађанским немирима!

Овај процес се већ дешава у Србији, али због медијског мрака о томе се мало зна. Пензионери, којима се пензија „повећава“ почели су да сматрају да имају законито и право на део пензије других пензионера и све су гласнији у својим захтевима!

Овако створено стање правне анархије има последице и на међународни кредибилитет Србије. Најтеже последице су у имплемнтацији процеса придруживања Србије ЕУ, односно отварању преговора о Поглављима 23. и 24, о којима не може бити речи док траје овакво бесправље!

Јасно је да Европска Унија неће да прими у своје чланство државу која нема независну законодавну, судску и извршну власт и којој би се само на леђа натоварили проблеми настали неодговорним вођењем државе.

Коначно, јасно се поставља и питање – да ли српској политикратији одговара правно уређена држава? На основу свега, јасно је да не одговара, и да актуелна гарнитура настоји да што дуже одржи „статус кво“, користећи проблем Косова као круцијалног џокера у пацификација маса према режиму Александра Вучића.

Организовани бунт пензионера, које су сви издали, у првом реду ПУПС са Јованом др. Кркобабићем на челу, постаје неминовност српске политичке сцене. Хоће ли организована пљачка дела пензионера Србије имати расплет на не баш миран начин, јер владајућа гарнитура није у стању нити жели да понуди друго решење, остаје да видимо!

Заказани протест пензионера Србије за 22. фебруар у Београду, показаће реалне домете у борби за остваривање својих права. Частан део опозиционих странака требало би да масовно подрже пензионере и тиме покажу да су извукли поуке из прошлости и да су спремни да се боре, не за власт, већ за увођење реалне демократије у Србији, која ће се темељити на владавини принципа уставности , законитости, људских права итд, и тиме увести Србију у клуб правно уређених држава Европе, где нам је место.

Арсеније Станковић

Strana 7 od 361