Back to Top





KVP su bili i ostali  ugroženi...

Pomozimo im da se organizuju i izbore za svoja prava...





Rešimo probleme KVP i njihovih porodica....

Presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu protiv Srbije, u vezi sa prekomernim trajanjem upravnog postupka i spora

Objavljeno subota, 16 mart 2019 07:58Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 35
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu protiv Srbije, u vezi sa prekomernim trajanjem upravnog postupka i spora

Evo jedne sveze presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu protiv Srbije, a u vezi sa prekomernim trajanjem upravnog postupka i spora.
Svi znamo da ima veliki broj kolega vojnih penzionera kojima se desavalo skoro isto ovo sto se desavalo i podnositeljki predstavke. Pa cak i drasticnije, u nekim slucajevima. Bez obzira sto je izgubila spor, sud joj je dodelio 2.000 evra za pretrpljenu nematerijalnu stetu i jos 500 evra za troskove i izdatke pred domacim sudovima, jer je postupak trajao prekomerno i nije ispunio zahtev "razumnog roka".
Mozda ce neko moci da ovo iskoristi i izdejstvuje slicnu presudu.

Obavezno se upoznajte sa materijalom “ZAŠTITA PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU U UPRAVNOM SPORU”, iz Biltena VKS br. 3/18 koji sam objavio 12.03.2019. g. Autor materijala je Gordana Bogdanović, sudija Upravnog suda.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Stojković protiv Srbije (24899-15).pdf)Stojković protiv Srbije (24899-15).pdf 210 kB

NEKAD I SAD – KAKO SUDOVI POSTUPAJU KADA DRŽAVU TUŽE SUDIJE, A KAKO KADA SU TUŽIOCI PENZIONERI

Objavljeno petak, 15 mart 2019 08:10Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 85
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

NEKAD I SAD – KAKO SUDOVI POSTUPAJU KADA DRŽAVU TUŽE SUDIJE, A KAKO KADA SU TUŽIOCI PENZIONERI

Lice i(li) naličje Ustavnog suda

Piše: Zlatko Čobović
“VREME”, BR 1470, 7. MART 2019. - https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1671126

PRE DEVET GODINA SUDOVI I USTAVNI SUD POKAZALI SU DA MOGU DA SUDE PO ZAKONIMA I USTAVU, PROFESIONALNO I ČASNO – KAD HOĆE, KAD SE NE PLAŠE, KAD NEMAJU POLITIČKE NALOGE, ALI DANAS EGZISTENCIJA NE ZAVISI OD STRUKE VEĆ OD POLITIKE

Sudovi u Srbiji, prvostepeni i drugostepeni, i Ustavni sud Srbije ponovo su na masovnom ispitu znanja, profesionalizma, časti i nezavisnosti: odlučuju o tužbama penzionera protiv države Srbije i o inicijativi Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija. Ponovo, jer su od 2009. godine donosili odluke po tužbama neizabranih sudija i tužilaca protiv države.
U oba slučaja pričinjena je materijalna šteta nezakonitim i neustavnim postupanjem države. Razlika je samo (ta čuvena srpska reč – samo) u broju oštećenih. Pre devet godina finansijski je zakinuto više od hiljadu sudija i tužilaca, a od 2014. godine materijalno je oštećeno oko 700.000 penzionera.
Apsolutno u skladu sa zakonima i Ustavom, redovni, prvostepeni i drugostepeni sudovi i Ustavni sud Srbije demonstrirali su od 2009. godine pravni odnos prema sudijama kao prema ljudima. Danas bi, postupanjem po zakonima i Ustavu, trebalo da pokažu da li, pravno, i penzionere tretiraju kao sudije, kao ljude, ili kao 700.000 grla stoke.
Sudeći po prvim presudama, obrazloženjima i načinu na koji su donete, po velikom pritisku izvršne vlasti na sudsku, s akcentom na predsednika države koji sadržaj presude zna pre nego što je zvanično doneta, "nezavisno" pravosuđe najstarije građane usmerava u Evropski sud za ljudska prava u Strazburu po potvrdu da od svoje države zaslužuju pravni tretman dostojan ljudi.

KAD SUDIJE PRESAVIJU TABAK

U decembru 2009, odlukom Visokog saveta sudstva izabran je 1531 sudija, a nije reizabrano 837 od oko 2200 dotadašnjih sudija. Državno veće tužilaca nije ponovo izabralo više od 160 dotadašnjih javnih tužilaca.
Ustavni sud Srbije usvojio je, u drugoj polovini 2012. godine, sve tada podnete žalbe – ukupno 590 žalbi sudija i 124 žalbe tužilaca i zamenika javnih tužilaca protiv odluka kojima su im odbijeni prigovori.
Do marta 2013. godine, u skladu sa Zakonom o parničnom postupku Republičkom javnom pravobranilaštvu bilo je podneto više od 600 predloga za mirno rešavanje sporova. Nije bilo mnogo ljudi koji su se na ovaj način dogovorili s državom. Tako da je od tog broja, po isteku roka od 60 dana za odgovor, usledilo oko 200 tužbi protiv države.
Pravobranilaštvo, kao važan deo države, reagovalo je bahato – nije odgovaralo na predloge za vansudska poravnanja. A moglo je, recimo, sa sudijama da dogovori isplatu duga na rate. Trošak države mogao je znatno da bude umanjen. Tužioci bi se, možda, odrekli kamata, jer je zemlja tada bila u krizi. Ne kao danas – u zlatnom dobu, kao nikad u istoriji, kako to izgleda gledano kroz naočari predsednika države Aleksandra Vučića.
Posao je završavan pred sudovima u korist sudija. Svote koje su sudije u ulozi tužilaca tražile od države bile su od najmanje milion do šest miliona dinara. Za dva meseca, u februaru i martu 2013, dupliran je broj sudija koje su tužile državu – od 300 na 600 tužbi. Sudije su zahtevale naknadu ne samo i materijalne, već i nematerijalne štete – za pretrpljene duševne bolove.
Da je dosuđivano svakom tužiocu po milion dinara, što je bio najmanji novčani iznos, to bi bilo najmanje 600 miliona dinara iz budžeta. A ne samo da je dosuđivano više, jer su takve bile realne sume koje je država dugovala, nego je na te iznose država plaćala kamate, pa sudske troškove, naknade za veštačenja, takse...
I te 2009. godine u Srbiji je na vlasti bio neki politički režim. Bili smo tada daleko – ne od idealnog, već od proseka. Kao što smo i danas. Uprkos nenormalnoj dioptriji Vučićevih naočara. I tada je Srbija imala administrativni aparat koji je i grešio, kao što i sada greši. Imala je i budžet iz kojeg su plaćane te greške političara pojedinaca i njihovih partija. Kao i danas. Nije bilo političkih i pravnih posledica za one koji prave te greške, kao što ih nema ni danas. Bar ne još. I tada je postojala težnja režima da kontroliše sudsku vlast, koja je i tada bila samostalna i nezavisna od zakonodavne i izvršne vlasti po Ustavu, kao što bi trebalo da je i danas.
Gde su sudovi u ovoj paraleli slučajeva sudija i penzionera, koji su masovno tužili državu, posebno – Ustavni sud Srbije?

SVE PO SPISKU

Visoki savet sudstva objavio je, u decembru 2009. godine u "Službenom glasniku", odluku o izboru sudija. Ova odluka, osim konstatacije o prestanku sudijske dužnosti i spiska 837 imena dotadašnjih sudija koje nisu reizabrane, sadržala je kratko, uopšteno obrazloženje koje se odnosi na sve neizabrane sudije, i za sve sa spiska je kumulativno utvrđeno da neispunjavaju nijedan uslov za ponovni izbor.
Sudijama je, po Ustavu, u slučaju prestanka sudijske funkcije garantovano pravo na žalbu Ustavnom sudu. Po Zakonu o visokom savetu sudstva, odluka o neizboru sudije, i protiv koje je dozvoljena žalba, mora da bude konkretna, da se odnosi na sudiju imenom i prezimenom, i da u njoj budu jasno, individualno navedeni razlozi zbog koji taj sudija nije izabran.
Osim suprotnosti sa zakonima i Ustavom, opšta odluka sa spiskom neizabranih sudija bila je suprotna i Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i sloboda.
Tu je na scenu stupio Ustavni sud Srbije u sastavu: predsednica Bosa Nenadić, sudije Olivera Vučić, Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Goran Ilić, Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Marković, Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, Dragan Stojanović i Predrag Ćetković.
Povodom ustavnih žalbi neizabranih sudija, Ustavni sud je najpre tražio od Visokog saveta sudstva obaveštenje da li su neizabranim sudijama dostavljane pojedinačne odluke o tome da nisu izabrani, sa individualizovanim razlozima neizbora, i pravom na žalbu. Odgovor je bio negativan.
Odlučujući o ustavnim žalbama neizabranih sudija, Ustavni sud je ocenio da "sudijama kojima je sudijska dužnost prestala zbog toga što u tom postupku nisu izabrane ne može biti uskraćeno pravo na žalbu protiv osporene Odluke".
"Pritom, Sud je posebno imao u vidu da je pravo na žalbu Ustavom zajemčeno svakom licu (fizičkom ili pravnom) protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu", navedeno je u obrazloženju jedne od odluka Ustavnog suda.
Ustavni sud je podsetio da član 32. stav 1. Ustava jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
O obavezi da svaki neizabrani sudija dobije rešenje koje se odnosi na njega lično, Ustavni sud je zaključio: "Navođenjem konkretnih, individualizovanih razloga zbog kojih sudija nije izabran za stalnu sudijsku funkciju, usled kojih mu je prestala sudijska dužnost, donosilac osporenog akta iznosi argumente na osnovu kojih se može zaključiti da njegova odluka nije posledica samovolje i arbitrarnosti, a istovremeno se licu na koje se odluka odnosi daje mogućnost da delotvorno koristi pravno sredstvo, koje mu stoji na raspolaganju radi osporavanja osnovanosti donete odluke."
Ustavni sud je istakao da "svaki pojedinačni akt državnog organa kojim se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu mora biti obrazložen u postupku njegovog donošenja, čime se obezbeđuje elementarna pravičnost sprovedenog postupka, garantovana odredbom člana 32. stav 1".
Ustavni sud Srbije pokazao je lice, i na tom temelju redovni sudovi su sudili i presuđivali po tužbama sudija protiv države. I prvostepeni i drugostepeni sudovi utvrdili su da je neizabranim sudijama pričinjena šteta i dosuđivali su naknadu štete.

NAKNADA ŠTETE

Prema presudi Apelacionog suda šteta je ovako opisana: "Kada je reč o materijalnoj šteti u imovini oštećenog, treba imati u vidu neostvarenu dobit koja se meri prema plati i drugim primanjima koju bi zaposleni ostvario da nije bio protivpravno lišen vršenja dužnosti u naznačenom periodu. To je plata koju bi ostvario tamo (u sudu ili javnom tužilaštvo, primedba autora) gde bi prema redovnom toku stvari vršio dužnost u ovom periodu."
U obrazloženju jedne od presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu napisano je: "Dakle, s obzirom da je šteta pruzrokovana usled protivpravnih odluka donetih od strane organa tužene (države Srbije, primedba autora) to je sud obavezao tuženu da tužiocu naknadi pričinjenu štetu... Osnov odgovornosti tužene po mišljenju ovog suda bazira se na članu 172 Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije."
Dakle, sudijama koji nisu prošli reizbor u reformi pravosuđa 2009. sudskim odlukama nadoknađena je materijalna šteta – neisplaćena višegodišnja zarada sa kamatama i zato što im nisu bila dostavljena pojedinačna rešenja sa pravom na žalbu.
S druge strane, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, primenjujući Zakon o privremenom umanjenu penzija 2014. godine, penzionerima je umanjio penzije, propuštajući da svakom od njih donese pojedinačni upravni akt – rešenje o iznosu umanjenje penzije s obrazloženjem i poukom o pravu na žalbu. Na to PIO fond obavezuje sistemski Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju čije odredbe nisu stavljene van snage niti su suspendovane.
Na taj način država je, preko svog organa PIO fonda, svakom od penzionera pričinila materijalnu štetu. Uz to, penzija je stečeno imovinsko pravo koje ne može biti ukinuto niti ograničeno (umanjeno) bez donošenje Zakona o javnom interesu. A taj zakon o ovom slučaju nije donet, što je zvanično potvrdila i Skupština 26. maja 2016. godine, dokument broj 9-862/16.

STRUKA ILI POLITIKA

U slučaju današnjih tužbi penzionera protiv države, sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, kao prvostepenog – koje su 2009. godine umele da objasne kako su, zbog čega, od koga i zašto neizabrane sudije pretrpele materijalnu štetu – u više predmeta presuđivale su i bez suđenja.
Sudije su svesno pogazile i član 32 Ustava Srbije, o pravu na pravično suđenje, koji pominje Ustavni sud Srbije u slučaju sudija, i zažmurile pred činjenicom da je država kod penzionera grubo prekršila Ustavom garantovano pravo na žalbu (član 36).
Ustavni sud Srbije, u gotovo istom sastavu kao i kad je odlučivao o sudijama (predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije: Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Marković, Bosa Nenadić, Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković), raspravljao je u septembru 2015. godine o inicijativi penzionera.
Na čak 24 stranice detaljno je elaborirao situaciju – kao da je odlučivao o tome da li je Zakon ustavan ili ne. A nije, inicijativu je odbacio. Zaključkom da "nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o privremenom uređivanju načina isplata penzija", Sud je pokazao svoje naličje.
Utisak je da je Ustavni sud doneo ovakvo rešenje, našavši se u makazama, u situaciji kada struka nalaže jedno a politika drugo, kad egzistencija ne zavisi od struke već od politike.
Udruženje sindikata penzionera Srbije po drugi put se, 23. februara, obratilo Ustavnom sudu Srbije inicijativom za pokretanje postupka radi ocene ustavnosti Zakona po kojem su umanjivane penzije.
"Rešenjem Ustavnog suda Srbije IU3-531/2014 od 16. 10. 2015. godine odbačena je inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti osporenog zakona sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Odbacivanje inicijative dozvoljava mogućnost podnošenja nove isticanjem novih razloga i pravo inicijatora da ukaže na sve, namerno učinjene propuste Ustavnog suda u pogledu tumačenja osporenog Zakona i Ustava, kao i različite stavove ovog suda po istom pravnom osnovu, što je rezultiralo jednim krajnje površnim, protivrečnim i nelogičnim obrazloženjem, zasnovanim na zloupotrebi prava", navedeno je u obrazloženju ove inicijative.
Zloupotreba prava zabranjena je članom 17. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koja glasi: "Ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom".
U ponovnom odlučivanju Ustavni sud neće obavezivati rešenje koje je doneo 16. oktobra 2015. godine, tako da neće moći da se ogluši o najnoviji zahtev pravdanjem da se o istoj stvari već izjasnio.
Ovaj Sud je, naime, u odluci od 28. maja 2010, povodom ustavne žalbe jednog sudije, istakao da ga prethodne odluke u istoj stvari ne obavezuju.
"Stavovi Suda izneti u Rešenju IUz-43/09 od 9. jula 2009. godine, u pogledu neprihvatanja inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 99. stav 1, člana 100. i člana 101. stav 1. Zakona o sudijama, nisu od uticaja na drugačiju odluku Ustavnog suda po podnetoj žalbi, jer odluka o saglasnosti zakonskih odredaba sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, sama po sebi, ne znači i da su odredbe koje su bile predmet ocene pravilno primenjene, a o tome je Ustavni sud nadležan da odlučuje u postupku po žalbama sudija zbog prestanka sudijske dužnosti", navele su tada sudije Ustavnog suda.
Penzioneri su Sudu dali rok za izjašnjenje do 15. aprila. To je vreme u kojem će Ustavni sud Srbije, odlukom ili ćutanjem, morati da pokaže svoje lice ili naličje.

Resenje RF PIO - Filijala Cuprija, Miloljub Duković – 4,21 posto

Objavljeno petak, 15 mart 2019 08:08Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 96
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Resenje RF PIO - Filijala Cuprija, Miloljub Duković – 4,21 posto

U prilogu objavljujem Resenje RF PIO - Filijala Cuprija, od 28.02.2019. godine po zahtevu kolege Miloljuba Dukovića – za donosenje resenja za drugo redovno uskladjivanje vojne penzije za 2007. godinu - 4,21 posto.

Kolega Miloljub je Resenje objavio u FB grupi VPS i napisao:
“Postovane kolege,
Nakon dve zalbe zbog cutanja administracije i dve urgencije konacno sam dobio Resenje od RF za PIO - Filijala Cuprija po podnetnom zahtevu za donosenje resenja za drugo redovno uskladjivanje vojne penzije za 2007. godinu. Kao po obicaju nisu mi doneli resenje kako sam ja trazio vec su mi dostavili resenje o odbijanju zahteva za uskladjivanje penzije za januar 2008. godine za 4,21% pocev od 01.01.2008. godine.
Moram izjaviti zalbu na doneto resenje jer mi nisu doneli resenje kako sam ja to tražio vec po njihovom ustaljenom sablonu. U datoteci sam pronasao pozitivnu presudu UpS za kolegu Vasica iz Panceva za podnetu zalbu na isto ovakvo resenje ali nigde nisam mogao da nadjem zalbu koju je pisao kolega Vasic na doneto resenje. Interesuje me da li neko poseduje zalbu koju je pisao kolega Vasic i da li je mozda ista objavljena u datoteci ili pak neko od kolega poseduje slicnu zalbu na odbijajuce resenje RF za PIO za donosenje resenja za drugo redovno uksladjivanje vojne penzije za 2007. godinu. Dostavljeno resenje je u prilogu. Molim za pomoc i hvala unapred.”

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Resenje RF PIO - Filijala Cuprija, Miloljub Duković – 4,21 posto.pdf)Resenje RF PIO - Filijala Cuprija, Miloljub Duković – 4,21 posto.pdf 697 kB

Asocijacije vojnih penzionera - OBMANA ČLANSTVA

Objavljeno sreda, 13 mart 2019 21:34Autor Zlatko Posavec
Pogodaka: 201
El. pošta

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Asocijacije vojnih penzionera - OBMANA ČLANSTVA

Piše: Radisav Ristić

Nekada najmasovnije po broju članova, Udruženje vojnih penzionera Srbije (UVPS) srozalo se u poslednje vreme na dvadesetak od nekada blizu četrdeset hiljada članova. I ne samo ovo, već i desetak novonastalih organizacija i udruženja korisnika vojnih penzija suočava se sa odlivom članstva. O tome, pored ostalog, svedoči sve manji odziv na proteste koji se organizuju radi brojnih nezakonitosti prethodne i aktuelne vlasti, putem kojih su narušavana zakonita prava vojnopenzionerske populacije.
Prema podacima objavljenim u “Vojnom veteranu”, glasilu UVPS, godine 2011, broj korisnika vojnih penzija iznosio je oko 47.000. Dve godine kasnije, prema autorskom tekstu predsednika Ljubomira Draganjca, posvećenom obeležavanju 20. godišnjice osnivanja udruženja, brojno stanje korisnika vojnih penzija iznosilo je 44.600, a članstvom u UVPS obuhvaćeno 29.000, odnosno 70 posto sveukupne vojnopenzionerske populacije. Danas od blizu 35.000 vojnih penzionera, članstvo se svelo, kako je navedeno na početku ovog teksta, na dvadesetak hilajda. Pored znatnog broja preminulih članova, nikako u vezi sa smanjenjem članstva ne treba prenebregnuti ni odliv nezadovoljnih (ne)radom udruženja, kao ni broj onih koji odbijaju da se uključe u bilo koju od desetak organizacija vojnih penzionera.
Razlozi sve manjeg interesovanja vojnih penzionera za stupanje u članstvo bilo kog udruženja, odnosno vojno penzionersku organizaciju, leže, pored ostalog, i u sve većem nastojanju pojedinaca da se po svaku cenu dočepaju neke od čelnih pozicija i na njoj ostanu što duže. Nepoštovanje sopstvenih akata poput statuta na primer, udvaranje čelnicima vlasti i šurovanje sa političkim pokretima i strankama, takođe su uzroci sve manjeg ugleda vojnopenzionerskih udruženja i organizacija.
Mada se navedeno u manjoj ili većoj meri odnosi na jedan broj udruženja, nikako ne treba isključiti i pojedince na rukovodećim mestima – aktere pojava o kojima je reč. Ovom prilikom će najvećim delom biti reči o pojavama koje ukazuju na neke nedoslednosti u radu UVPS, jednog od najmasovnijih udruženja korisnika vojnih penzija. Krenimo, najpre, od Statuta tog udruženja u kome stoji da je UVPS, pored ostalog, dobrovoljna nevladina i nestranačka organizacija. Statut je donet na sednici UVPS održanoj 8. juna 2010. godine, a posebno je u praksi evidentno da je navod o nestranačju mrtvo slovo na papiru. Ispostavilo se, naime, da je UVPS i pored zaklinjanja da sa strančarenjem nema nikakve veze, duboko zagazilo u šurovanje sa PUPS-om. O tome, što je koliko komično toliko i žalosno, neopozivo potvrđuje Izveštaj o radu Opštinske organizacije UVP Novi Beograd za period od 14. aprila 2006. do 19. novembra 2008. godine. U tom izveštaju koji je, pored ostalog, obrazlagao i stranačka opredeljenja UVPS navodi se sledeće: „PUPS je naša partija i jedino preko te partije u Parlamentu Srbije moći ćemo da ostvarimo neka svoja prava... Vojni penzioneri su bili nosioci svih predizbornih zbivanja i učestvovali u svim akcijama koje je PUPS sprovodio... Još sad bi trebalo da objašnjavamo našim drugovima da bez PUPS-a u parlamentu, ne možemo ostvarivati nikakva svoja prava“...
Nažalost, primer UVPS nije usamljen. Jer i nekim drugim vojnopenzionerskim udruženjima i organizacijama nije strano solidarisanje sa pojedinim, parlamentarnim i vanparlamentarnim pokretima i strankama. Interesantno je, pri tome, da se čelnici udruženja ne ustručavaju dodvoravanja predstavnicima stranaka na vlasti. Među nekim od takvih primera zabeležene su pohvale koje je predsednik UVPS izricao kako ministru odbrane u vreme vladavine DOS-a, tako i danas aktuelnom ministru odbrane. Primera radi navodi se sastanak ministra odbrane Dragana Šutanovca sa predstavnicima UVPS, održanog 24. maja 2010. Godine. Tom prilikom predsednik UVPS nije propustio da Draganu Šutanovcu zahvali na naporima koje Ministarstvo odbrane ulaže u rešavanju problema koji tište vojne penzionere. Slične pohvale uputio je i Aleksandru Vulinu prilikom obeležavanja 25. godišnjice UVPS. Kao nekada Draganu Šutanovcu, rekao je da ga „raduje da u poslednje vreme Ministarstvo odbrane, sa ministrom Vulinom na čelu, čini sve da na životnu scenu vrati poljuljanu brigu o vojnim penzionerima“. Najpohvalnije se, dakle, izrazio o brizi za vojne penzionere u vreme kada su na njihova pleća bile svaljivane brojne nedaće. A te nedaće, poznato je, proisticale su dobrim delom i od pojedinih ljudi kojima je izražavana neizmerna zavalnost.
Nemoguće je, takođe, zaobići činjenicu da osipanju i nepoverenju članstva u pojedine asocijacije vojnih penzionera doprinose neispunjena i lažna obećanja koja, neretko, pristižu od rukovodećih ljudi. Jedan od najupečatljivih primera obmane su obećanja koja se odnose na organizovanje i prisustvo javnim protestima. Gotovo svi čelnici vojnopenzionerskih udruženja zaklinjali su se da će, zarad ostvarenja prava sveukupne vojnopenzionerske populacije, odlučno krenuti u demonstracione oblike pritisaka u cilju ukidanja brojnih nezakonitosti donošenih na štetu korisnika vojnih penzija.
Eklatantan primer je, ko bi drugi, UVPS koje je u više navrata na raznim skupovima i tekstovima u “Vojnom veteranu”, pretilo organizovanjem masovnih protesta i tužbama Međunarodnom sudu u Strazburu. U nizu takvih primera je i izlaganje predsednika Draganjca na Skupštini UVPS 29. marta 2012. godine kada je, pored ostalog, rekao da treba razmotriti oblike borbe koji se ogledaju u obraćanju međunarodnim institucijama i iniciranju krivične odgovornosti zbog kršenja prava korisnika vojnih penzija. Nije propuistio da i tom prilikom, kao i više puta pre i posle toga, pripreti organizovanjem javnih skupova i blokadama. U praksi, nažalost, nijedno od navedenih obećanja nije ispunjeno. Nije se, čak, pružala podrška javnim skupovima koje su organizovali Asocijacija penzionisanih pripadnika Vojske Srbije, Udruženje penzionisanih podoficira Srbije, Udruženje sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije, grupa Vojni penzioneri Srbije…
Bili su ovo samo neki primeri o slabostima i nedoslednostima udruženja i organizacija vojnih penzionera. Najveći broj primera odnosi se na najmasovnije, takozvano “reprezentativno” udruženje, mada se, istini za volju, sa sličnim problemima, u većoj ili manjoj meri, suočavaju i članovi ostalih vojnopenzionerskih asocijacija. Rešenje je, smatra veliki broj vojnih penzionera, u formiranja jedne jedinstvene vojnopenzionrske organizacije kojom bi bili obuhvaćeni svi postojeći članovi i novopridošli vojni penzioneri. Bila bi to, nesumnjivo, masovna organizacija čijim bi se rešenjima eliminisao očigledan birokratski aparat u udruženjima i onemogućio doživotni mandat pojedinaca.

Strana 3 od 525