Одлука Уставног суда по уставној жалби број Уж-3972/2015 од 26.04.2018. г.

Уставни суд, Велико веће, у поступку по уставној жалби М. М. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. априла 2018. године, донео је

О Д Л У К У

1. Усваја се уставна жалба М. М. и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање - Служба филијале за град Београд у предмету број 181.6-2 73/16 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоцa уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Из Образложења:

М. М. из Београда је, 18. јуна 2015. године, Уставном суду поднео уставну жалбу, а потом и допуне уставне жалбе, између осталог, због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у управном поступку који се води пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање - Служба филијале за град Београд у предмету број 181.6-2 73/16. Подносилац је поставио захтев за накнаду нематеријалне штете.
Подносилац је 23. новембра 2017. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 16992/16 од 16. октобра 2017. године, због повреде начела и права из чл. 21, 32, 36, 58. и 70. Устава. Подносилац се позвао и на повреду зајемчених чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд указује да је садржина права гарантована означеним одредбама Европске конвенције зајемчена одговарајућим одредбама Устава, због чега Уставни суд постојање њихове повреде испитује у односу на одговарајуће одредбе Устава. Подносилац је поставио захтев за накнаду материјалне штете. Ова уставна жалба је у Суду заведена под бројем Уж-10602/2017.

Обе уставне жалбе односе се на управни поступак и управни спор у вези усклађивања пензије за 11,06 % почев од 1. јануара 2008. године, у коме је на крају Решењем првостепеног органа управе број 181.6-2 73/16 од 29. јула 2016. године одређено да подносиоцу усклађена пензија почев од 1. јануара 2008. године за 11.06% износи на дан доношења решења 73.704,35 динара, да је пензија усклађена закључно са 1,25% за децембар 2015. године, а да ће се о исплати усклађеног износа пензије одлучити допунским решењем. Тим решењем је подносиоцу уставне жалбе пензија усклађена за 6,57 %, уместо за 11,06 %. Жалба подносиоца уставне жалбе на то решење је од стране другостепеног органа одбијена, а након тога је одбијена и његова тужба Управном суду.

Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), спојио поступке по уставним жалбама у наведеним предметима, ради заједничког одлучивања, тако што је предмет Уж-10602/2017 припојио предмету Уж-3972/2015.

Подносилац уставне жалбе сматра да му је у поступку који је покренут по његовом захтеву за усклађивање пензије за 11,06 % почев од 1. јануара 2008. године, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.

Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре указује да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 12. априла 2012. године поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-2981/2012 од 24. октобра 2012. године, није део поступка који је пред Управним судом и органима управе уследио након доношења наведене одлуке Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, ценио само период од достављања Одлуке Уставног суда Уж-2981/2012 од 24. октобра 2012. године Управном суду, односно од 2. новембра 2012. године, па до правноснажног окончања предметног поступка. Сагласно својој досадашњој пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину. Из наведеног произлази да је оспорени поступак трајао пет година.
Уставноправна оцена укупног поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања органа управе и Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

Имајући у виду наведену садржину уставне жалбе, а полазећи од надлежности Уставног суда и граница деловања Уставног суда у уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, још једном испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда. Овакву оцену Уставног суда потврђује и то да подносилац у уставној жалби углавном понавља наводе које је истицао најпре у жалби, а потом и у тужби Управном суду. С обзиром на наведено, Уставни суд не може прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење. По оцени Уставног суда, Управни суд је у оспореној пресуди довољно и на разумљив начин образложио зашто одбија тужбу подносиоца као неосновану, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је тако одлучено.
Имајући у виду да повреду осталих начела и права која је означио у уставној жалби подносилац изводи из повреде права на правично суђење, Уставни суд, полазећи од претходно изнетог, ове наводе није посебно разматрао, као ни захтеве акцесорне природе које је поставио у уставној жалби.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Presuda UpS od 16.10.17. g. - Matic Miroslav.pdf)Presuda UpS od 16.10.17. g. - Matic Miroslav.pdf 2792 kB
Download this file (Уж-3972-2015.doc)Уж-3972-2015.doc 48 kB