Одлука Уставног суда бр. Уж-8199/2018 од 08.11.2018. године

На сајту Уставног суда објављена је Одлука Уставног суда бр. Уж-8199/2018 од 08.11.2018. године којом је усвојена уставна жалба Града Вршца.
Уставни суд, Велико веће, у поступку по уставној жалби Града Вршца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. новембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Града Вршца и утврђује да је пресудом Вишег суда у Панчеву Гж. 328/18 од 29. маја 2018. године и пресудом Основног суда у Вршцу П. 475/18 од 10. априла 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Вишег суда у Панчеву Гж. 328/18 од 29. маја 2018. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Вршцу П. 475/18 од 10. априла 2018. године.
3. Одбацује се предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења пресуде из тачке 2.

„Град Вршац је, 18. јуна 2018. године, преко Градског јавног правобранилаштва Града Вршца, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда Вишег суда у Панчеву Гж. 328/18 од 29. маја 2018. године и Основног суда у Вршцу П. 475/18 од 10. априла 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су редовни судови у оспореним пресудама произвољно применили материјално право, налазећи да Одлука Уставног суда IУо-641/2014 од 1. децембра 2016. године, којом је утврђена несагласност са законом одредаба члана 4. став 1, у делу који гласи „пензије остварене у земљи и иностранству“, члана 5. став 1. тачка 1), у делу који гласи „на пензије“ и члана 8, у делу који гласи „и пензионери“ и „односно пензија“ Одлуке о увођењу самодоприноса за изградњу канализације у Вршцу, представља основ за обавезивање подносиоца уставне жалбе на исплату опредељених новчаних износа тужиљи; да редовни судови сматрају да је подносилац уставне жалбе несавестан од момента доношења Закона о финансирању локалне самоуправе, јер је, како закључује првостепени суд „био дужан да га примењује те се не може позивати да није знао или није могао знати да је стекао без основа имовину тужиље“; да, сагласно члану 168. став 3. Устава, одлука Уставног суда, којом је утврђена незаконитост општег правног акта, производи дејство од дана објављивања у службеном гласилу, што значи да је подносилац уставне жалбе тек након доношења одлуке Уставног суда имао обавезу да своје понашање усклади са том одлуком, односно да престане са применом оних одредаба за које је Уставни суд утврдио да нису у сагласности са законом; да је суштина предметне парнице било извршење одлуке Уставног суда; да је пред редовним судовима у току преко 3.000 парничних поступака у којима је тужбени захтев заснован на истом чињеничном и правном основу, те да ова околност, иако се појединачно ради о споровима мале вредности, указује на уставноправни значај поднете уставне жалбе.“

Ово је важна одлука Уставног суда јер се у њој образлаже правно дејство Одлуке УС након поништења неког општег акта или његовог дела услед неуставности или незаконитости.
У објављеној Одлуци Уставни суд износи свој став по питању накнаде штете у парничном поступку након објављивања у Службеном гласнику Р. Србије своје Одлуке IУо-641/2014 од 1. децембра 2016. године, о незаконитости дела подзаконског акта Града Вршца који се односи на новчано издвајање у виду самодоприноса који су плаћали пензионери Града Вршца.

„Уставни суд указује да је једна од Уставом утврђених функција Уставног суда да штити уставност и законитост (члан 166. став 1. Устава), из чега произлази надлежност Уставног суда. Сагласно члану 167. став 1. Устава, само је Уставни суд надлежан да одлучи о сагласности било ког општег акта са Уставом и законом. То даље значи да важи претпоставка да је сваки општи акт сагласан са Уставом и законом, док се одлуком Уставног суда не утврди супротно. Такође, одредбом члана 166. став 2. Устава је утврђено да су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Са друге стране, одредбом члана 168. став 3. Устава је утврђено да закон или други општи акт који није сагласан Уставу или закону престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у службеном гласилу, из чега следи да се општи акт за који је одлуком Уставног суда утврђено да је неуставан или незаконит уклања из правног поретка даном објављивања одлуке Уставног суда, те се од тог дана не може више примењивати. Правно дејство одлука Уставног суда је, на основу члана 175. став 3. Устава, уређено Законом о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др.закон и 103/15). Овим законом је, у члану 58. став 3, прописано да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”. Полазећи од наведене законске одредбе, правило је да одлука Уставног суда делује ex nunc, што је детаљно уређено одредбама чл. 59. и 60. Закона. Једини изузетак од овог правила предвиђен је чланом 61. став 1. Закона, којим је прописано да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет.“

„Будући да је о законитости општег акта јединице локалне самоуправе надлежан да одлучи једино Уставни суд, да је Уставни суд Одлуку донео 1. децембра 2016. године, а да је Одлука Уставог суда објављена 27. фебруара 2017. године од ког дана су престале да важе одредбе оспореног општег акта за које је утврђено да нису у сагласности са законом, то следи да су до објављивања Одлуке Уставног суда све одредбе Одлуке о увођењу самодоприноса за изградњу канализације у Вршцу биле саставни део правног поретка. Полазећи од наведеног, Уставни суд наглашава да је подносилац уставне жалбе, као доносилац оспореног општег акта, био у обавези да од 27. фебруара 2017. године престане са применом незаконитих одредаба Одлуке о увођењу самодоприноса за изградњу канализације у Вршцу. Уставни суд констатује да из чињеничног стања које су утврдили парнични судови произлази да је Републички фонд пензијског и инвалидског осигурања – Филијала Вршац престао да врши обуставе дела пензије на име месног самодоприноса почев од другог дела пензије за фебруар 2017. године, што значи да незаконите одредбе општег акта подносиоца уставне жалбе нису примењиване након доношења Одлуке Уставног суда.“

"Полазећи од претходно изложеног, а имајући у виду да је Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ”, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) прописано: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.), те да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи и да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210.), Уставни суд је оценио да је схватање другостепеног суда да спровођење Одлуке о увођењу самодоприноса за изградњу канализације у Вршцу након почетка примене Закона о финансирању локалне самоуправе представља основ за утврђивање деликтне одговорности подносиоца уставне жалбе из члана 172. став 1. ЗОО због тога што ова одлука није усклађена са чланом 27. Закона, уставноправно неприхватљиво, јер је засновано на произвољном и арбитрерном тумачењу релевантног материјалног права. Такође, Уставни суд указује да је ex tunc правно дејство утврђујуће одлуке Уставног суда донете у поступку оцене уставности и/или законитости општег акта могуће успоставити само по основу члана 61. став 1. Закона о Уставном суду, а што овде није случај, те је уставноправно неприхватљиво и становиште првостепеног суда о испуњености услова за примену института стицања без основа из члана 210. став 2. ЗОО."

Сматрам да из става Уставног суда, који је датаљно образложен у овој Одлуци о усвајању уставне жалбе, несумњиво произилази да пензионери Града Вршца немају право на ретроактивну накнаду штете у парничном поступку, односно немају право на накнаду штете за период пре 27. фебруара 2017. године, када је објављена Одлука Уставног суда о незаконитости дела подзаконског акта Града Вршца, у Службеном гласнику Републике. Даном објављивања Одлуке Уставног суда су делови подзаконског акта Града Вршца престали да важе, због незаконитости.
Намеће се логичан закључак да је једини прави пут за остваривање права на повраћај целокупног износа умањене пензије (које су умањене по Закону о ПУНИП), било изјављивање директне уставне жалбе Уставном суду, што смо почетком 2015. године учинили колега Добривоје и ја, заједно са још 374 корисника пензија. Ко тада није изјавио уставну жалбу боље да је сада не изјављује јер ће иста бити одбачена решењем Уставног суда услед закаснелог подношења.

Колеги Александру Стојановићу захваљујем што ми је својим коментаром указао на ову Одлуку Уставног суда!

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Уж-8199-2018.doc)Уж-8199-2018.doc 91 kB