Одлука Уставног суда о одбијању уставне жалбе бр. Уж-6014/2015 од 11.01.2018. године

На сајту Уставног суда објављена је важна Одлука Уставног суда о одбијању уставне жалбе бр. Уж-6014/2015 од 11.01.2018. године у којој Уставни суд детаљно образлаже застаревање потраживања везано за чл. 6 Закона о ПИО, односно образлаже да права на потраживања доспелих а неисплаћених износа пензије застаревају у случајевима утврђеним законом.

Уставни суд, Велико веће, у поступку по уставној жалби Д. Д. из Рожаја, Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. jaнуара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Д. изјављена против става 2. изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5412/13 од 18. јуна 2015. године због повреде права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Законо о пензијском и инвалидском осигурању, члан 6 гласи:
“Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja jesu lična prava i ne mogu se prenositi na druga lica. Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne zastarevaju, osim prava na potraživanja dospelih a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim ovim zakonom.”

„Д. Д. из Рожаја, Црна Гора, поднео је Уставном суду, 25. септембра 2015. године, преко пуномоћника М. С, адвоката из Београда, уставну жалбу против става 2. изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5412/13 од 18. јуна 2015. године, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, из члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије (у захтеву погрешно означава да је у питању члан 86. Устава).
Подносилац сматра да су му означена права повређена наводно погрешном oценом суда о основаности истакнутог приговора застарелости потраживања исплате пензије, јер, како истиче, право на пензију, сагласно члану 6. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, не застарева. Супротно ставу суда – да је застарелост прекинута подношењем тужбе 2009. године, мишљења је да је до прекида застарелости, сагласно члану 388. Закона о облигационим односима, дошло 11. јула 2002. године када се обратио Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених (у даљем тексту: РФ ПИО) захтевом за исплату пензије. Предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права и укине оспорену пресуду.“

„По мишљењу Суда, погрешно схватање поменуте законске одредбе последица је њеног нецеловитог сагледавања и интерпретирања од стране подносиоца. Наиме, о овом питању се изјаснио и Врховни касациони суд (у даљем тексту: ВКС) у сентенци из решења Рев. 862/15 од 24. фебруара 2016. године, утврђеној на седници Грађанског одељења од 31. маја 2016. године – да се пресудом Европског суда за људска права у предмету Грудић против Србије, којом се држави налаже решење проблема тзв. "косовских пензија", не суспендује примена правила о застарелости потраживања. У поменутом решењу највиша судска инстанца је истакла да иако право на пензију представља имовину, потраживање је новчано и подлеже правилима о застарелости потраживања из члана 372. (повремена потраживања), односно да ако се захтев заснива на чињеницама незаконитог или неправилног рада (члан 172. ЗОО у вези члана 35. Устава), застарелост наступа по члану 376. ЗОО. Осим пред ВКС, ово питање је разматрано и пред Европским судом за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП). ЕСЉП је у одлуци Скендери и други против Србије, од 4. јула 2017. године, број представке 15090/08, истакао да је трогодишњи рок застарелости тежио легитимном циљу – обезбеђењу правне сигурности и коначно, заштити потенцијалних тужених од застарелих потраживања која би могла тешко да се изврше и спречи неправда до које би могло доћи ако би се од судова тражило да одлучују о догађајима који су се десили у далекој прошлости на основу доказа који би могли постати непоуздани и непотпуни због протека времена. У поменутој Одлуци ЕСЉП је изнео и оцену да у конкретном случају нема ничега што би указивало да су домаћи судови показали произвољност у примени наведеног рока, нити да постоји доказ да је трогодишњи рок наведен у члану 376. Закона о облигационим односима могао бити непропорционално кратак у посебним околностима тог случаја. Што се тиче подносиочевог другог аргумента за тврдњу о повреди права на правично суђење – да суд није могао да истакнути приговор застарелости оцени основаним јер је због његовог обраћања туженом захтевом за исплату од 11. јула 2002. године дошло до прекида застарелости сагласно члану 388. Закона о облигационим односима, Уставни суд указује да се, према поменутој законској одредби, прекид застарелости може изазвати не само подизањем тужбе, већ и предузимањем других радњи против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, али само уколико је реч о оним правним радњама које доводе до окончања спорних односа и омогућавају остваривање права за које тече застарелост. Стога, како и прописује члан 391. Закона о облигационим односима, писмена или усмена опомена дужнику није од утицаја за прекид рока застарелости.“

Колеги Александру Стојановићу захваљујем што ми је својим коментаром указао на ову Одлуку Уставног суда!

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Уж-6014-2015.doc)Уж-6014-2015.doc 62 kB