Da li je Evropski sud za ljudska prava penzionerski Deda Mraz?

Da li će prvostepena presuda u korist penzionera iz Bačke Palanke dati podstrek i drugim penzionerima da presaviju tabak i tuže državu zbog smanjenja penzija? Zašto pojedini penzioneri jedini spas vide u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu? Mogu li kolektivno tužiti državu ili moraju samostalno podnositi tužbe?

Penzioner koji je prvostepenom presudom, prvi, dobio RF PIO na sudu, novac će dobiti tek ukoliko i kada presuda postane pravosnažna i izvršna, odnosno ukoliko je potvrdi Apelacioni sud u postupku po žalbi koju je podneo RF PIO. Mnogi penzioneri se zato pitaju – da li da tuže državu?

Proteklih dana brojni pravnici, advokati, rukovodioci penzionerskih udruženja i sindikata i drugi eksperti iznosili su u medijima svoje mišljenje i komentare u vezi ove presude, pojedini ohrabrivali penzionere da podnose tužbene zahteve u parničnom postupku, a drugi ih u tome obeshrabrivali. Retko je pominjano da pored ove presude postoje presude parničnih sudova u kojima su sudovi, i to pravosnažno, podnete tužbene zahteve odbili. Mišljenje većine tzv. eksperata je da će taj problem penzionera razrešiti Evropski sud za ljudska prava, pri čemu se taj sud predstavlja kao penzionerski Deda Mraz.

Smatram da Evropski sud za ljudska prava ovaj problem neće razrešiti, odnosno da taj sud nije penzionerski Deda Mraz. To najbolje potvrđuju ocene Evropskog suda za ljudska prava iznete u odluci tog suda u predmetu Skenderi i 4 drugih protiv Srbije od 27.07.2017. godine i drugim predmetima koji se odnose na mešanje države u penzije, kao imovinu.

Оцена Суда

92. Принципи која се генерално примењују у предметима према члану 1. Протокола број 1 подједнако су релевантни када је реч о пензијама. Стога, та одредба не гарантује право на стицање имовине; она, као таква, не гарантује ни право на пензију у одређеном износу. Међутим, када држава уговорница има на снази законодавство које предвиђа право на исплату одређеног социјалног давања мора се сматрати да то законодавство генерише имовински интерес који спада у границе члана 1. Протокола 1 за особе које задовољавају његове захтеве. Снижење или прекид исплате пензије може, према томе, представљати мешање у мирно уживање имовине које се мора оправдати (види Béláné Nagy против Мађарске [ВВ], број 53080/13, ст. 82. и 84, 13. децембар 2016. године, ЕЦХР 2016).

93. Први и најважнији захтев члана 1. Протокола број 1 је да свако мешање јавне власти у мирно уживање имовине треба да буде законито и да треба да тежи легитимном циљу “у јавном интересу” (исто, ст. 112. и 113.).

94. У вези са законитошћу, члан 1. Протокола број 1 првенствено захтева постојање одговарајућих доступних и довољно прецизних домаћих законских одредби и усаглашеност са њима (види, међу многим другим ауторитетима, Lithgow и други против Уједињеног Краљевства, 8 . јула 1986, став 110, серија A број 102).

95. Према пракси Суда, национални органи су, због тога што непосредно познају домаће друштво и његове потребе, у начелу у бољем положају од једног међународног судије да одлуче шта је “у јавном интересу” (види Béláné Nagy, цитирана у горњем тексту, став 113.). Суд прихвата да у области социјалног законодавства, укључујући и пензије, државе уживају широко поље слободне процене, који их у интересу социјалне правде и економске добробити може законито довести до усаглашавања, образовања или чак смањења износа пензија који се нормално плаћају квалификованом становништву. Међутим, свака таква мера мора се реализовати на начин који није дискриминишући и бити усаглашена за захтевима пропорционалности (види, на пример, Грудић, цитирана у горњем, став 75, са даљим позивањима).

96. Свако мешање мора, такође, бити разумно пропорционално циљу коме се тежи. Другим речима, “правична равнотежа” мора се постићи између захтева општег интереса заједнице и захтева да се заштите основна права појединца. Потребна равнотежа се неће постићи ако особа или особе у питању морају да сносе појединачан и претеран терет (види Béláné Nagy, цитирана у горњем тексту, став 115.). Наравно, питање да ли је правична равнотежа заиста постигнута постаје релевантно само ако се и када се утврди да мешање у питању задовољава горе наведени захтев законитости и да није било произвољно (види Iatridis против Грчке [ВВ], број 31107/96, став 58, ЕЦХР 1999-II).

97. У контексту тражења судског обешетећења за имовинска питања, између осталог, постојање законског рока застарелости per se није неспојиво са Конвенцијом или протоколима уз њу. Оно што Суд мора да утврди у сваком датом предмету је да ли је природа временског ограничења у питању и/или начин на који је примењено, спојива за захтевима Конвенције (види, уз одговарајуће измене, Врбица против Хрватске, 32540/05, став 66, 1. април 2010. године, као и ауторитете у њој цитирани, у контексту члана 6. Конвенције; види такође, уз одговарајуће измене, Krasnodębska-Kazikowska и Łuniewska против Пољске, број 26860/11, ст. 46-51, 6. октобар 2015. године, у контексту члана 1. Протокола број 1).

98. Суд даље констатује да статус подносиоца представке, као „жртве“ у оквиру значења члана 34. Конвенције, зависи од тога да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције или протокола уз њу и, ако је потребно, пружили одговарајуће обештећење с тим у вези (види Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, став 71, ЕЦХР 2006-V; Cataldo против Италије (одлука), број 45656/99, 3. јун 2004. године; и Поп-Илић и други против Србије, број 63398/13 и остале, став 39, 14. октобар 2014. године).
…..

Smatram da Ustavni sud R. Srbije svojom odlukom, kada je donese, neće proglasiti neustavnim Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija, u celini. Može se eventualno desiti da Ustavni sud svojom odlukom utvrdi da je, u vreme njegove primene, bila neustavna samo odredba člana 4. koja je glasila: “Исплате пензија извршене у складу са овим законом сматрају се коначним.”

Na takvo razmišljanje me navela odredba člana 58. stav 2. Ustava R. Srbije koja glasi: “Јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
Законом се може ограничити начин коришћења имовине.
Одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено је само у складу са законом.”

Zbog toga smatram da će problem umanjenja penzija pre razrešiti naš Ustavni sud, nego Evropski sud za ljudska prava. Gore navedenom odlukom Ustavnog suda, o neustavnosti odredbi člana 4. Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, na potezu bi bila Narodna skupština koja bi u određenom roku morala doneti Zakon o javnom dugu R. Srbije po osnovu preuzimanja obaveza RF PIO nastalih po osnovu neisplaćenih delova penzija i novčanih naknada u vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Donošenje takvog zakona o javnom dugu od strane Narodne skupštine ne treba očekivati brzo. To bi se eventualno moglo desiti krajem 2019. ili tokom 2020. godine, a isplata neisplaćenih delova penzija bi se vršila počev od 2020. ili 2021. godine.