Asocijacije vojnih penzionera - OBMANA ČLANSTVA

Piše: Radisav Ristić

Nekada najmasovnije po broju članova, Udruženje vojnih penzionera Srbije (UVPS) srozalo se u poslednje vreme na dvadesetak od nekada blizu četrdeset hiljada članova. I ne samo ovo, već i desetak novonastalih organizacija i udruženja korisnika vojnih penzija suočava se sa odlivom članstva. O tome, pored ostalog, svedoči sve manji odziv na proteste koji se organizuju radi brojnih nezakonitosti prethodne i aktuelne vlasti, putem kojih su narušavana zakonita prava vojnopenzionerske populacije.
Prema podacima objavljenim u “Vojnom veteranu”, glasilu UVPS, godine 2011, broj korisnika vojnih penzija iznosio je oko 47.000. Dve godine kasnije, prema autorskom tekstu predsednika Ljubomira Draganjca, posvećenom obeležavanju 20. godišnjice osnivanja udruženja, brojno stanje korisnika vojnih penzija iznosilo je 44.600, a članstvom u UVPS obuhvaćeno 29.000, odnosno 70 posto sveukupne vojnopenzionerske populacije. Danas od blizu 35.000 vojnih penzionera, članstvo se svelo, kako je navedeno na početku ovog teksta, na dvadesetak hilajda. Pored znatnog broja preminulih članova, nikako u vezi sa smanjenjem članstva ne treba prenebregnuti ni odliv nezadovoljnih (ne)radom udruženja, kao ni broj onih koji odbijaju da se uključe u bilo koju od desetak organizacija vojnih penzionera.
Razlozi sve manjeg interesovanja vojnih penzionera za stupanje u članstvo bilo kog udruženja, odnosno vojno penzionersku organizaciju, leže, pored ostalog, i u sve većem nastojanju pojedinaca da se po svaku cenu dočepaju neke od čelnih pozicija i na njoj ostanu što duže. Nepoštovanje sopstvenih akata poput statuta na primer, udvaranje čelnicima vlasti i šurovanje sa političkim pokretima i strankama, takođe su uzroci sve manjeg ugleda vojnopenzionerskih udruženja i organizacija.
Mada se navedeno u manjoj ili većoj meri odnosi na jedan broj udruženja, nikako ne treba isključiti i pojedince na rukovodećim mestima – aktere pojava o kojima je reč. Ovom prilikom će najvećim delom biti reči o pojavama koje ukazuju na neke nedoslednosti u radu UVPS, jednog od najmasovnijih udruženja korisnika vojnih penzija. Krenimo, najpre, od Statuta tog udruženja u kome stoji da je UVPS, pored ostalog, dobrovoljna nevladina i nestranačka organizacija. Statut je donet na sednici UVPS održanoj 8. juna 2010. godine, a posebno je u praksi evidentno da je navod o nestranačju mrtvo slovo na papiru. Ispostavilo se, naime, da je UVPS i pored zaklinjanja da sa strančarenjem nema nikakve veze, duboko zagazilo u šurovanje sa PUPS-om. O tome, što je koliko komično toliko i žalosno, neopozivo potvrđuje Izveštaj o radu Opštinske organizacije UVP Novi Beograd za period od 14. aprila 2006. do 19. novembra 2008. godine. U tom izveštaju koji je, pored ostalog, obrazlagao i stranačka opredeljenja UVPS navodi se sledeće: „PUPS je naša partija i jedino preko te partije u Parlamentu Srbije moći ćemo da ostvarimo neka svoja prava... Vojni penzioneri su bili nosioci svih predizbornih zbivanja i učestvovali u svim akcijama koje je PUPS sprovodio... Još sad bi trebalo da objašnjavamo našim drugovima da bez PUPS-a u parlamentu, ne možemo ostvarivati nikakva svoja prava“...
Nažalost, primer UVPS nije usamljen. Jer i nekim drugim vojnopenzionerskim udruženjima i organizacijama nije strano solidarisanje sa pojedinim, parlamentarnim i vanparlamentarnim pokretima i strankama. Interesantno je, pri tome, da se čelnici udruženja ne ustručavaju dodvoravanja predstavnicima stranaka na vlasti. Među nekim od takvih primera zabeležene su pohvale koje je predsednik UVPS izricao kako ministru odbrane u vreme vladavine DOS-a, tako i danas aktuelnom ministru odbrane. Primera radi navodi se sastanak ministra odbrane Dragana Šutanovca sa predstavnicima UVPS, održanog 24. maja 2010. Godine. Tom prilikom predsednik UVPS nije propustio da Draganu Šutanovcu zahvali na naporima koje Ministarstvo odbrane ulaže u rešavanju problema koji tište vojne penzionere. Slične pohvale uputio je i Aleksandru Vulinu prilikom obeležavanja 25. godišnjice UVPS. Kao nekada Draganu Šutanovcu, rekao je da ga „raduje da u poslednje vreme Ministarstvo odbrane, sa ministrom Vulinom na čelu, čini sve da na životnu scenu vrati poljuljanu brigu o vojnim penzionerima“. Najpohvalnije se, dakle, izrazio o brizi za vojne penzionere u vreme kada su na njihova pleća bile svaljivane brojne nedaće. A te nedaće, poznato je, proisticale su dobrim delom i od pojedinih ljudi kojima je izražavana neizmerna zavalnost.
Nemoguće je, takođe, zaobići činjenicu da osipanju i nepoverenju članstva u pojedine asocijacije vojnih penzionera doprinose neispunjena i lažna obećanja koja, neretko, pristižu od rukovodećih ljudi. Jedan od najupečatljivih primera obmane su obećanja koja se odnose na organizovanje i prisustvo javnim protestima. Gotovo svi čelnici vojnopenzionerskih udruženja zaklinjali su se da će, zarad ostvarenja prava sveukupne vojnopenzionerske populacije, odlučno krenuti u demonstracione oblike pritisaka u cilju ukidanja brojnih nezakonitosti donošenih na štetu korisnika vojnih penzija.
Eklatantan primer je, ko bi drugi, UVPS koje je u više navrata na raznim skupovima i tekstovima u “Vojnom veteranu”, pretilo organizovanjem masovnih protesta i tužbama Međunarodnom sudu u Strazburu. U nizu takvih primera je i izlaganje predsednika Draganjca na Skupštini UVPS 29. marta 2012. godine kada je, pored ostalog, rekao da treba razmotriti oblike borbe koji se ogledaju u obraćanju međunarodnim institucijama i iniciranju krivične odgovornosti zbog kršenja prava korisnika vojnih penzija. Nije propuistio da i tom prilikom, kao i više puta pre i posle toga, pripreti organizovanjem javnih skupova i blokadama. U praksi, nažalost, nijedno od navedenih obećanja nije ispunjeno. Nije se, čak, pružala podrška javnim skupovima koje su organizovali Asocijacija penzionisanih pripadnika Vojske Srbije, Udruženje penzionisanih podoficira Srbije, Udruženje sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije, grupa Vojni penzioneri Srbije…
Bili su ovo samo neki primeri o slabostima i nedoslednostima udruženja i organizacija vojnih penzionera. Najveći broj primera odnosi se na najmasovnije, takozvano “reprezentativno” udruženje, mada se, istini za volju, sa sličnim problemima, u većoj ili manjoj meri, suočavaju i članovi ostalih vojnopenzionerskih asocijacija. Rešenje je, smatra veliki broj vojnih penzionera, u formiranja jedne jedinstvene vojnopenzionrske organizacije kojom bi bili obuhvaćeni svi postojeći članovi i novopridošli vojni penzioneri. Bila bi to, nesumnjivo, masovna organizacija čijim bi se rešenjima eliminisao očigledan birokratski aparat u udruženjima i onemogućio doživotni mandat pojedinaca.