Odgovor našeg kolege, advokata Svetislava Poštića, na molbu kolege Miloljuba Dukovića

Poštovani!

Naš kolega vojni penzioner, advokat Svetislav Poštić, dostavio mi je mejlom Odgovor na molbu kolege Miloljuba Dukovića, koji objavljujem u nastavku.

Ujedno dostavio mi je 16 presuda Upravnog suda po tužbama u predmetima u vezi donošenja rešenja za drugo redovno usklađivanje vojne penzije za 2007. godinu.

Sve navedene presude su pozitivne, odnosno Upravni sud presudom tužbu uvažava, poništava drugostepeno rešenje RF PIO i predmet vraća nadležnom organu na ponovno odlučivanje.
Navedene presude (16 presuda) objavljujem u prilogu.

Kolegi Svetislavu u ime vojnih penzionera – korisnika sajta, Miloljubovo i svoje ime zahvaljujem na pomoći, saradnji, dostavljenom Odgovoru i presudama ustupljenim za objavljivanje!

Odgovor našeg kolege, advokata Svetislava Poštića, na molbu kolege Miloljuba Dukovića:

Povodom molbe našeg kolege objavljene pod nazivom “Predmet po zahtevu za donošenje rešenja za drugo redovno usklađivanje vojne penzije za 2007. godinu - Miloljub Duković”, u prilogu dostavljam nekoliko presuda Upravnog suda u Beogradu koje se odnose na navedeno pitanje.

Iz tih presuda može se videti kakav je bio sadržaj žalbe i tužbe i kakav je stav Upravnog suda. Moj savet je da kolega Miloljub, pri pisanju tužbe, sledi logiku i stavove Upravnog suda, koju može videti u navedenim presudama.

Pozitivno je to što Upravni sud, kad je u pitanju naš zahtev za drugo redovno usklađivanje vojnih penzija za 2007. godinu, nije olako prešao preko činjenice da upravni organ ne rešava postavljeni zahtev, već se umesto toga bavi pitanjima koja nisu predmet ovog postupka.

Zbog toga se, prilikom postavljanja zahteva, izjavljivanja žalbe i podnošenja tužbe, treba kretati u samo okvirima osnovne ideje.

Smatram da je potrebno naglasiti da svaki upravni postupak i upravni spor, treba gledati kao poseban postupak koji ima svoje specifičnosti bez obzira što se, naizgled, radi o istom problemu.

Pogrešno je smatrati, da je za uspeh u upravnom sporu pred Upravnim sudom, dovoljno samo da se ispuni pelcer (obrazac tužbe) i da se pošalje sudu.

Za uspeh u upravnom sporu, nije dovoljno samo to da je neko drugi, u sličnoj situaciji, dobio pozitivnu odluku.
Upravni sud svoju odluku donosi u svakom predmetu posebno, polazeći od toga kakav je zahtev koji je postavljen prvostepenom organu, kakav je sadržaj žalbe i na kraju kakva je odluka drugostepenog organa.

Uvidom u predmet koji je objavljen na sajtu, zaključujem da je zahtev koji je postavljen prvostepenom organu, pravilno formulisan i jasan.

Međutim, u daljem toku postupka načinjeno je niz grešaka koje bi mogle dovesti da odbijajuće odluke u upravnom sporu.

Nisu u pitanju greške od kojih zavisi osnovanost zahteva, ali one mogu značajno uticati na odlučivanje Upravnog suda i, eventualno, dalji tok postupka.

Pri svemu tome, sud se neće opterećivati činjenicom da je po nekoj ranijoj tužbi, nekog drugog penzionera, za drugo redovno usklađivanje vojnih penzija za 2007. godinu, doneo pozitivnu odluku.

Pogrešni koraci koji su napravljeni u prethodnom postupku, koji su negativno uticali na tempo upravnog postupka, a mogu biti od značaja i za izradu tužbe i odluku upravnog suda:
1. Ako je zahtev uručen prvostepenom organu Fonda PIO, dana 16.06.2017. godine, žalbu zbog ćutanja uprave trebalo je izjaviti 18-19. 08. 2017. godine, a ne tek u decembru.
2. Žalbu zbog ćutanja uprave trebalo je dostaviti direktno drugostepenom organu-Direkciji u Beogradu, a ne preko prvostepenog organa (zahtev je podnet nakon stupanja na snagu Zakona o opštem upravnom postupku).
3. Nakon što je drugostepeni organ dana 25.01.2018. godine uvažio žalbu, a prvostepeni organ nije doneo rešenje po zahtevu, novu žalbu zbog ćutanja uprave trebalo je podneti po proteku 30 dana (najverovatnije početkom marta 2018. godine), a ne tek početkom septembra meseca 2018.
4. Uz žalbu zbog ćutanja uprave ne prilažu se nikakvi prilozi (prilozi opterećuju sadržaj žalbe, bespotrebno kasnije opterećuju Upravni sud).
5. U žalbi nije potrebno pozivati se na pravne propise koji regulišu navedeno pitanje (naročito kada je u pitanju Fond PIO i kada se radi o opšte poznatom problemu). Citiranje pravnih propisa, odnosno navođenje odredbi zakona, takođe opterećuje žalbu.
6. U žalbi zbog ćutanja uprave od 07.09.2018. podnosilac je trebao da se pozove samo na rešenje Direkcije fonda kojim je njegova prethodna žalba uvažena i na činjenicu da prvostepeni organ nije postupio po nalogu direkcije u roku od 30 dana, a ne da praktično dostavi žalbu u identičnom obliku kao i prvi put.
7. Nakon proteka roka od 60 dana od izjavljivanja žalbe, znači oko 8-10. novembra 2018. trebalo je podneti takozvani “naknadni zahtev” u skladu sa članom 19. Zakona o upravnim sporovima, a ne urgenciju koja je podneta tek 21.02.2019. godine.
8. Žalba od 19.03.2019. godine je preopširna, obiluje nepotrebnim nabrajanjem zakonskih propisa, i nepotrebnim prilozima. Naročito nije dobro dostavljati u prilozima kopije zakonskih akata. Ako podnosilac žalbe ne može da odoli da se poziva na zakonske propise, ne treba ih još i kopirati i dostavljati upravnom organu ili sudu. Upravni organ i sud su oni koji se moraju pozivati na zakonske propise u obrazloženju svojih odluka, a ne stranka u zahtevu ili žalbi.
9. U žalbi, podnosilac “sedi na dve stolice”:
Trebalo je potpuno razdvojiti zahtev za 4,21% kao deo vanrednog usklađivanja, od zahteva za 4,21% kao drugog redovnog usklađivanja za 2007. godinu.
Ovako, iz žalbe od 19.03.2019. godine, pre bi se moglo zaključiti da žalilac napada Zaključak Vlade od 30.10.2015. i da predlaže drugostepenom organu kakvu odluku “da ne donese”, nego šta zaista predlaže, odnosno kakvu odluku organ treba da donese.
10. O ovoj žalbi nije se smelo tvrditi da Odluka ministra odbrane od 20.03.2008. godine predstavlja REDOVNO usklađivanje penzije, jer je takva tvrdnja u ovoj žalbi upravo suprotna ideji da se traži donošenje rešenja o drugom redovnom usklađivanju za 2007. godinu (pa svi mi, a i oni, dobro znaju da smo mi drugo redovno usklađivanje za 2007. godinu već dobili posle odluke ministra odbrane iz marta 2008). To redovno usklađivanje uredno smo primali sve do novembra 2015. godine kada je Vlada rekla da je to, zapravo, deo vanrednog usklađivanja, a svi sudovi (zajedno sa Ustavnim sudom) kasnije, u svojim odlukama, sledili su taj stav.
Zato u ovoj priči, vanredno usklađivanje uopšte ne treba pominjati, jer nemamo osnova da u jednoj istoj tužbi (žalbi, zahtevu) tražimo i drugo redovno i deo vanrednog.
Ako bude sreće i zdravlja i delić zaboravljene pravde, ostvarićemo samo jedno od to dvoje. Dva puta po 4,21% ne možemo ni teoretski.
11. Nepotrebna opširnost žalbe ili tužbe bitno utiče na volju sudije u upravnom sudu da je, uopšte, pažljivo pročita. Nemaju sudije vremena za to. Tužbe i prilozi (žalba) čitaju se samo letimice, brzim pregledom po dokumentu da bi se eventualno zadržali na nečemu što smatraju bitnim. Sudiju naročito opterećuje nabrajanje propisa, naročito ako lično smatraju da ti propisi nisu bitni za donošenje odluke. Zbog preobimnosti žalbe i tužbe, često se desi da sudija ni ne zapazi ono što je bitno, jer to ostane zatrpano u moru brojeva, datuma, članova, citata...
12. Ponavljam, većina upravo iznetih zapažanja nije od presudnog značaja za osnovanost zahteva, žalbe ili tužbe, ali bitno utiče na konačnu odluku Upravnog suda.

U svakom slučaju, pisanje tužbe u ovoj konkretnoj situaciji treba da bude predmet za sebe. Neki tuđ pelcer-obrazac, nije upotrebljiv.

Svaki obrazovan čovek, a naročito podoficir ili oficir u penziji, mogu da napišu kvalitetnu upravnu tužbu.

Vojni penzioneri koji imaju vremena i volje mogu uspešno da se upoznaju sa zakonskim propisima koji regulišu predmetnu materiju i da na bazi toga vode svoj upravni postupak i spor. Ako ima je baš stalo da taj, po pravilu tuđ posao, urade sami.

Zakon o upravnim sporovima vrlo je kratak, a iz njega nam za pitanje vojnih penzija treba samo jedna četvrtina do jedne trećine zakonskih odredbi.

Zakon u opštem upravnom postupku je znatno duži ali i iz njega nam u konkretnom slučaju treba samo manji deo. Pri tom nikako ne treba ispustiti iz vida prvi deo zakona koji u suštini predstavlja opšte principe, ali ne treba zanemariti ni završene odredbe.

Formalni okviri za pisanje zahteva, izjavljivanje žalbi i podnošenje tužbi su vrlo važni jer ako se oni ne ispuštuju, spor se može izgubiti, bez obzira što su ’’svi drugi’’ u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, spor dobili. Razlika može da bude samo u nepoštovanju forme ili rokova, pa da rezultat bude sasvim suprotan od očekivanog.

Iz Zakona o PIO koristi se samo mali deo odredbi koje se odnose na ’’našu stvar’’.

Ne sumnjam da je svako sebi najbolji majstor, ali se treba koristiti i iskustvima drugih, posebno stavovima Upravnog suda izraženim u već donetim presudama.

Nadam se da će ova analiza nekom biti od pomoći.

Kolegi Miloljubu želim uspeh u sporu.

Samo treba da uloži malo više truda na proučavanju navedenih zakona i malo pažljivije da analizira savete ostalih kolega koji imaju više iskustva.

Svetislav Poštić, Pančevo

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (12 U 17177 17.pdf)12 U 17177 17.pdf 1016 kB
Download this file (12 U 18825 17.pdf)12 U 18825 17.pdf 1055 kB
Download this file (12 U 19016 17.pdf)12 U 19016 17.pdf 978 kB
Download this file (15 U 17941 17.pdf)15 U 17941 17.pdf 884 kB
Download this file (15 U 18710 17.pdf)15 U 18710 17.pdf 1006 kB
Download this file (16 U 14360 17.pdf)16 U 14360 17.pdf 938 kB
Download this file (17 U 16626 17.pdf)17 U 16626 17.pdf 908 kB
Download this file (20 U 1050 18.pdf)20 U 1050 18.pdf 1257 kB
Download this file (20 U 16621 17.pdf)20 U 16621 17.pdf 1578 kB
Download this file (23 U 17457 17.pdf)23 U 17457 17.pdf 908 kB
Download this file (23 U 18482 17.pdf)23 U 18482 17.pdf 1082 kB
Download this file (23 U 18753 17.pdf)23 U 18753 17.pdf 1175 kB
Download this file (27 U 16192 17.pdf)27 U 16192 17.pdf 1126 kB
Download this file (6 U 16629 17.pdf)6 U 16629 17.pdf 1272 kB
Download this file (6 U 18481 17.pdf)6 U 18481 17.pdf 1211 kB
Download this file (6 U 19273 17.pdf)6 U 19273 17.pdf 917 kB