Karakteristike preinačujuće presude – praksa Ustavnog suda

Viši sud u Novom Sadu je 21.01.2019. g. preinačio prvostepenu presudu po kojoj je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje bio obavezan da penzioneru iz Bačke Palanke nadoknadi iznos umanjene penzije.

Bez mnogo razmišljanja i pitanja zašto, kako i po kom osnovu, bez profesionalne odgovornosti, ekspresno je preinačena prva presuda u Srbiji kojom je Osnovni sud u Bačkoj Palanci naložio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje da penzioneru nadoknadi ukupno 405.154,52 dinara.

U oktobru prošle godine, Osnovni sud u Bačkoj Palanci doneo je prvu takvu presudu u Srbiji. Odluka Osnovnog suda u Bačkoj Palanci glasila je da je Republički Fond PIO, Filijala u Bačkoj Palanci, dužan da tužiocu isplati razliku između pripadajuće i isplaćene mesečne penzije za period od 9. decembra 2015. do 31. decembra 2017. sa pripadajućom kamatom.

U obrazloženju presude navedeno je da je "po stanovištu suda, tuženi bio dužan da svim korisnicima, pa i tužitelju kojima je umanjio penziju, prethodno po službenoj dužnosti donese rešenje o umanjenju penzije sa poukom o pravnom leku". Takođe i da je ovakvo umanjenje penzije u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakonom o opštem upravnom postupku.

Obrazlažući svoju odluku donetu po žalbi RF PIO, drugostepeni organ, novosadski Viši sud, navodi da nije bilo nezakonitog i nepravilnog rada Fonda PIO koji je tužen u ovom sporu.

"Zato što je do isplata umanjenih penzija došlo na osnovu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija koji Zakon je bio obavezujuć za primenu, pa je tuženi Fond PIO bio dužan da postupa u skladu sa ovim Zakonom, zbog čega ne može da postoji njegova odgovornost za razliku u iznosima penzije koje tužilac smatra 'pripadajućim', odnosno 'isplaćenim'", navode u Višem sudu. Sud je naveo i da je pomenutim Zakonom predviđeno da će se prilikom isplate, iznos penzije čija visina je već bila utvrđena Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju, procentualno umanjiti, tako da je tuženi Fond PIO u svom radu zapravo samo primenjivao Zakon po kome je on bio i ovlašćen, a ujedno i obavezan.

"Prilikom odlučivanja cenjena je činjenica da je taj Zakon - Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija u spornom periodu bio na pravnoj snazi u Republici Srbiji, dakle važio je, s obzirom na to da je Rešenjem Ustavnog suda Republike Srbije broj IUz-531/2014 od 23. septembra 2015. godine bila odbačena inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti", dodaju u Višem sudu.

Činjenica da je drugostepeni sud preinačio presudu ukazuje na mogućnost da ovaj sud nije bio nepristrasan. Jer, mogao je, na primer, da ukine presudu ako je našao da ona sadrži bitne povrede postupka usled kojih se ne može ispitati.

Dodatnu sumnju izaziva i činjenica da je drugostepenu presudu doneo sud koji nije bio stvarno nadležan. Zato je moguće da je Apelacioni sud, kojem su sve ove činjenice i zakonske odredbe bile poznate, proglašavajući se nenadležnim izbegao da odlučuje po žalbi u ovoj parnici. Moguće je da izvršna vlast nije imala dovoljan uticaj na sudije Apelacionog suda, a da je imala uticaja na sudije Višeg suda.

U procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku.

Da li preinačujuća presuda Višeg suda u Novom Sadu ima neophodne karakteristike preinačujuće presude u parničnom postupku?

Karakteristike preinačujuće presude – praksa Ustavnog suda

Dipl. prav. Nikola Aleksić

U nekoliko svojih odluka Ustavni sud zauzeo je stav, odnosno dao viđenje karakteristika preinačujuće presude u parničnom postupku, s obzirom da obrazloženja redovnih sudova, odnosno sudova viših instanci koji su donosili ovakve presude nisu bila u skladu sa pravom na pravično suđenje. Takođe, isti stav ima i Evropski sud za ljudska prava, na čije se odluke i poziva Ustavni sud.

I. Relevantne odredbe

Članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (“Sl. glasniku RS”, br. 98/2006) propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Prema članu 394. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS, 55/2014 i 87/2018) drugostepeni sud će presudom da preinači prvostepenu presudu ako: 1) je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi; 2) je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima; 3) je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda; 4) smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

II. Praksa Ustavnog suda

U Odluci broj Už-1281/2014 od 6. oktobra 2016. godine, Ustavni sud navodi sledeće: Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sve iznesene činjenične i pravne tvrdnje stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju u svakom slučaju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine).

Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu Helle protiv Finske, po predstavki broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku.

Naime, kada žalbeni sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije (novo) pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće presude, zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta nezadovoljna stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva bili mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu).

Ustavni sud dalje ukazuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj presudi ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene presude moraju da ukažu zašto se drugostepeni sud ne saglašava sa pravnim stanovištem koje je zauzeto u prvostepenoj presudi, odnosno razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće presude moraju na jasan i nedvosmislen način ukazati zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena presuda na njegovu štetu. Inače, prednosti zauzimanja istovetnog pravnog stanovišta u prvostepenoj presudi i u presudi po redovnom odnosno vanrednom pravnom leku ogleda se u tome da razlozi izneti u tim odlukama daju jasniju i precizniju sliku o osnovanosti nečijeg (tužbenog) zahteva, te su stoga jači i razumljiviji. (npr. presuda ESLJP u predmetu Lhermitte protiv Belgije, broj 34238/09, od 26. maja 2015. godine – radilo se o krivičnom slučaju, a strankama nije bilo jasno obrazloženje odluka domaćih redovnih sudova).