Одлука Уставног суда Уж-7917/2016 од 25.04.2019. г.

Уставни суд, Велико веће, на седници Већа одржаној 25. априла 2019. године, донео је 

О Д Л У К У

1. Усваја се уставна жалба Н. И. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Београду Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Вишег суда у Београду Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 40102/13 од 15. јула 2015. године.

Из Образложења:

У уставној жалби подносилац је, између осталог, навео да је оспорена пресуда донета услед погрешног тумачења прописа који регулишу област пензијског и инвалидског осигурања, истичући да је одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурање Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузео имовину, људе, па тако и обавезе Фонда за социјално осигурање војних осигураника . Такође, наведено је да моменат од кога почиње да тече рок застарелости може да буде само онај када је, налазом судског вештака, утврђена висина између исплаћених износа и оних који је требало да буду исплаћени. Од Уставног суда је тражено да утврди повреду уставног права, а подносилац је истакао и захтев за накнаду трошкова за састав уставне жалбе.

Подносилац уставне жалбе је, 26. децембра 2011. године, поднео тужбу против туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника, којом је тражио да се тужени обавеже да му, на име накнаде материјалне штете, настале исплатом мањих износа пензије од припадајућих, почев од 1. јануара 2008. године исплати опредељене новчане износе. 

Решењем Првог основног суда у Београду П. 29006/11 од 27. јануара 2012. године, које је потврђено у жалбеном поступку решењем Вишег суда у Београду Гж. 1367/12 од 28. марта 2012. године, правноснажно је одбачена тужба тужиоца, јер је парнични суд нашао да није надлежан да одлучује о истакнутом захтеву. 

Одлуком Уж-4072/2012 од 12. јуна 2013. године, Уставни суд је у поступку по уставној жалби Н. И, усвојио уставну жалбу овог подносиоца, утврдио да је решењем Вишег суда у Београду Гж. 1367/12 од 28. марта 2012. године подносиоцу повређено право на правично суђење, те је поништио означено другостепено решење и одредио да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против решења Првог основног суда у Београду П. 29006/11 од 27. јануара 2012. године. 

У извршавању Одлуке Уставног суда, Виши суд у Београду је укинуо решење Првог основног суда у Београду П. 29006/11 од 27. јануара 2012. године и предмет вратио том суду на поновно суђење. 

У поновном поступку, у којем је предмет добио број П. 27904/13, тужилац је, поднеском од 26. фебруара 2015. године, као туженог, уместо првобитно туженог, означио Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, наводећи да ову измену врши због законом измењене надлежности ова два фонда. 

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 40102/13 од 15. јула 2015. године одбијено је преиначење тужбе означавањем као туженог Републич ког фонд а за пензијско и инвалидско осигурање, уместо првобитно туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника (став 1. изреке). Истом пресудом одбијен је као не основан тужбени захтев тужиоца (став 3. изреке). У образложењу означене пресуде наведено је да је обавеза туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника била да изврши усклађивање пензија његових осигураника према решењу од 25. јануара 2005. године, као и да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, почев од 1. јануара 2012. године, постао сукцесор Фонда за социјално осигурање војних осигураника у домену пензијског и инвалидског осигурања, осим за обавезе пре 2008. године, па је тако постао одговоран (на њега је прешла одговорност) за наведене обавезе свог правног претходника. Даље је наведено да како Фонд за социјално осигурање војних осигураника и даље егзистира као самостално правно лице у односу на Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, и то оба са својим правима и обавезама, то се означавање Републичког фонда као туженог не може сматрати уређењем тужбе, већ субјективним преиначењем за које, у конкретном случају, нема пристанка новотуженог. Према становишту првостепеног суда изнетом у означеној пресуди, сингуларна материјалноправна сукцесија не доводи нужно до процесно правне сукцесије, већ је за њу нужна сагласност иницијалних странака и новоозначеног туженог , услед чега је, у одсуству такве сагласности, конкретно преиначење одбијено. У образложењу је наведено и да се страначко својство стиче означавањем у тужби, а уколико до момента одлучивања дође до промене у стварној легитимацији, то је од значаја за одлуку о основаности тужбеног захтева (због недостатка пасивне легитимације), па је, у конкретном случају, будући да више не постоји обавеза туженог да, сходно одредби члана 172. Закона о облигационим односима, накнади штету тужиоцу јер је она прешла на друго лице, одбијен тужбени захтев тужиоца. Налазећи да остали наводи и предлози парничних странака нису од утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, првостепени суд их, како је наведено у образложењу означене пресуде, није посебно образлагао. 

Оспореном пресудом Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године Виши суд у Београду је одбио као неоснован у жалбу тужиоца и потвр дио пресуду Првог основног суда П. 40102/13 од 15. јула 2015. године, оценивши да је првостепени суд дао јасне и довољне разлоге, које у свему прихвата и тај суд. У образложењу оспорене пресуде наведено је да је за субјективно преиначење тужбе потребан пристанак лица које треба да ступи парницу уместо туженог, ко ји је у конкретном случају изоста о, те је правилно првостепени суд одбио преиначење тужбе, будући да би у супротном учинио битну повреду одредаба парничног поступка, и као неоснован одбио тужбени захтев тужиоца због недостатка стварне легитимације туженог, с обзиром на то да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузео послове туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника у релевантном делу. Такође, наведено је да на правилност првостепене одлуке нису од утицаја жалбени наводи да тужилац у време подношења тужбе није могао да зна да ће Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање бити сукцесор Фонда за социјално осигурање војних осигураника, с обзиром на то да се том одлуком суда не ускраћује право тужиоцу да евентуално поднесе нову тужбу против пасивно легитимисаног правног лица.

У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је поднео тужбу против Фонда за социјално осигурање војних осигураника , односно против лица које је у том моменту било пасивно легитимисано. Мада овај фонд није престао да постоји, његова (укупна) надлежност по питању пензија из периода након 1. јануара 2008. године, али и имовина у том делу, запослени који су обављали послове из пренете надлежности и обавезе произашле из тих послова су 1. јануара 2012. године, на основу закона, прешли на други субјекат – Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, чиме је он у тој области ex lege постао правни следбеник Фонда за социјално осигурање војних осигураника, а који је, услед наведеног, престао да буде пасивно легитимисан. 

Примењујући наведено на предметни случај, Уставни суд је констатовао да је парнични суд, одлучујући у парници у току које је, на основу закона, надлежност са туженог субјекта прешла на други субјект, нашао да је за наставак поступка према новолегитимисаном лицу потребан његов пристанак, те је, будући да је исти изостао, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца . Међутим, имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да становиште Вишег суда у Београду о (не)дозвољености „субјективног преиначења тужбе“ и, последично, о (не)основаности тужбеног захтева, није засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавн ог процесног права, при чему је таква примена прописа била на штету подносиоца. У вези са упућивањем подносиоца као тужиоца да покрене нову парницу, Уставни суд указује на то да таква могућност увек постоји, али и на последицу касније поднете тужбе – застарелост (већег) дела потраживања. 

У погледу навода подносиоца којима се указује на моменат од којег би требало рачунати почетак тока застарелости, Уставни суд констатује да се оспореном пресудом парнични суд није изјашњавао о овом правном питању, а с тим у вези да Уставни суд, поступајући по уставној жалби, није надлежан да уместо редовног суда одлучује о материјалноправним приговорима истакнутим у току парничног поступка. 

Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе, пресудом Вишег суда у Београду Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године, повређено право на правично суђење зајемчено одребом члана 32. став 1. Устава, те је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачк е 1. изреке.

Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем оспорене пресуде Вишег суда у Београду Гж. 7469/16 од 25. августа 2016. године и одређивањем да тај суд поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 40102/13 од 15. јула 2015. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.

Имајући у виду да је оспорена пресуда донета у поступку извршавања Одлуке Уставног суда Уж-4072/2012 од 12. јуна 2013. године, Уставни суд још једном истиче да вишеструко понављање поступка након одлуке Уставног суда, слаби делотворност уставне жалбе као правног средства установљеног ради заштите Уставом зајемчених права и слобода. Стога, Уставни суд указује на то да је у досадашњој пракси, разматрајући питање права на усклађивање војних пензија након одлуке Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 25. јануара 2008. године о ванредном усклађивању пензија, заузео више ставова о различитим питањима која су се поставила (у вези са наведеним видети одлуке: Уж–2666/2011 од 22. јуна 2012. године, Уж–5287/2011 од 5. децембра 2012. године, Уж–8405/2013 од 11. децембра 2013. године, Уж-2806/2014 од 11. децембра 2014. године, Уж-5452/2014 од 15. јануара 2015. године и Уж-5176/2013 од 7. септембра 2015. године, све објављене на интернет страници Уставног суда), а с тим у вези и да извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове другостепене одлуке, већ и поступање и одлучивање суда у складу са оценама и правним ставовима изнетим у његовој одлуци.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Уж-7917-2016.doc)Уж-7917-2016.doc 66 kB