Намет на симбол професије

Пише ЗВОНИМИР ПЕШИЋ, Печат, бр. 582 од 23.08.2019. г. - http://www.pecat.co.rs/2019/08/namet-na-simbol-profesije/

Различити аршини за исту ствар

У нашој пракси као да се заборавља да је пиштољ већ деценијама својеврстан симбол и статус пре свега позива војног старешине. Да ли je нормално и уобичајено да се порез плаћа на симболе? Судећи по пракси, Србија је посебна и по специфичном намету се разликује од савременог света

У јавности је недовољно познато да је Србија једна од ретких, а по неким изворима и једина, држава на свету која је увела порез на лично наоружање. Та мера погодила је највише војне пензионере, али не и пензионере МУП-а. Њима држава, то јест Министарство унутрашњих послова, на крају професионалне каријере, поклања пиштољ, на који не плаћају порез. То исто не чини и друго министарство силе – Министарство одбране. Две професије, чији је симбол оружје, дакле две групације државних чиновника, третиране су на супротан начин у једној те истој држави. Та неправда траје већ више од десет година. Упркос многобројним захтевима да се чудан намет за пензионисане старешине система одбране укине, тврдоглави чиновници и даље сматрају да је порез неопходан. Који су све разлози у питању да опстане порез, може само да се претпостави. Пре свега то је настојање да се што више пара ,,убере“ за буџет, а с друге стране да се становништво што више разоружа.

Закон који погађа многе грађане

У васцелој пракси као да се заборавља да је пиштољ деценијама својеврстан симбол и статус војничке, односно професије полицајца. Да ли je уобичајено да се порез плаћа на симболе? Изгледа да смо ми, вазда, нешто посебно. Можда би занимљиво било да сазнамо ко је зачетник идеје да се уведе порез на лично оружје. Засада је једино познато да су га увели моћници из редова раније власти, а закон се, на волшебан начин, одржао све до данашњих дана. У Србији су официри или подофицири ослобођени плаћања пореза на пиштоље само ако су га добили приликом завршетка неког од степена школовања као први у рангу. У свим осталим случајевима дужни су да сваке године измире своју пореску обавезу у односу на лично оружје. Мером државних органа погођено је око 35.000 пензионисаних подофицира и официра.
На скупу војних пензионера месне организације Батајница, револтиран порезом на пиштоље, пуковник у пензији Драгош Бадњар навео је да је у Срба пиштољ, односно кубура, саставни део народне ношње. Да је тако, може се видети на портретима знаменитих људи који на уметничким сликама или фотографијама имају за појасом заденути пиштољ или кубуру. Ако је то већ тако, зашто се држава не одрекне непопуларног намета?
Негдашња војска практиковала је да потпоручници могу на шестомесечни кредит да купе пиштољ. На редовним гађањима њима је омогућено и да се опробају као стрелци. Те исте пиштоље носили су на опасачу на дежурствима, вежбама, а њима су били наоружани и у рату. Све до пензионисања, власници пиштоља су могли да имају војну дозволу за ношење, али су на крају каријере (омогућено је било и пре тога) војну замењивали цивилном дозволом. Од тог часа су почињали њихови проблеми, јер су сваке године морали да плаћају висок намет на пиштољ.
Најбољи пример за то колико порез на оружје оптерећује грађане јесте догађај који се пре месец дана збио на састанку СУБНОР-а Србије. Наиме, Драгољуб Николић звани Кисинџер, иначе резервни војни старешина из Зајечара у чину мајора, апеловао је на борачку организацију да се обрати ресорним државним органима како би порез на оружје био укинут. Он је навео да су резервне војне старешине, по истом принципу као и активне, пре две-три деценије куповали пиштоље од ,,Застава оружја“ и да су у минулим ратовима из деведесетих година те пиштоље користили као службено оружје.

Уместо државног, хабали своје оружје

Занимљив је и податак да су пиштољи официра и подофицира у власништву урачунавани приликом складиштења муниције за евентуалне ратне потребе. Уместо да хабају државно оружје, официри и подофицири су ,,трошили“ оно лично, чиме су држави штедели значајна буџетска средства.
Куповином пиштоља старешине су помагале ,,Заставу оружје“ да опстане у тешким временима, када продаја није ишла најбоље.
А онда, преко ноћи, доноси се одлука о увођењу пореза на лично оружје. Одјекнуло је то као гром из ведра неба. Министарство одбране, пре више од једне деценије, није стало иза својих пензионисаних старешина. Они су морали да плате држави цех, која је од њиховог власништва на лично оружје до тада имала само користи. Плаћају пензионисани официри и подофицири и данас високи порез држави. А држава за то не хаје. У међувремену сваке године у пензију одлазе нове генерације официра и подофицира… Зашто Министарство одбране не додељује својим пензионерима пиштоље, питање је на које траже одговор многи из ,,шешир дивизије“. Да ли је изводљиво да Министарство одбране, ако се донесе таква одлука, уместо пиштоља из војних складишта додели пиштоље пензионисаним старешинама које су као водници и потпоручници купили пре више од три деценије.
Удружењу војних пензионера свакодневно се, путем телефона, обраћају војни пензионери распитујући се када ће бити укинут порез на оружје. Неки од њих имају неплаћен порез и до износа од 100.000 динара.
Према доступним сазнањима многи пензионери, суочени са падом личног стандарда, радо би вратили свој пиштољ, али их за тај метални предмет везују успомене из старешинске каријере.
Занимљиво је да се на тржишту ,,половни“ пиштољи из домаће производње могу набавити по цени од око 6.000 динара. Годишњи порез на пиштоље износи 3.600 динара. Плаћањем тог намета више од десет година многи грађани су вишеструко отплатили своје лично оружје.
Према статистици, власници оружја са дозволом ретко крше прописе када је реч о његовој употреби. За разлику од те категорије грађана, људи из подземља, то јест из криминалног досијеа, нити имају дозволе, нити се придржавају прописа о ношењу и употреби оружја. Они најчешће крше закон, не презајући да изврше убиство и ране људе. При томе у бројним случајевима употребљавају оружје са избрисаним серијским бројем. Актуелна ситуација ће и даље значити да ће криминалци бити наоружани, а да ће се обичан, поштен свет у све већој мери разоружавати.

Плаше се увођења и пореза на сабље

Они који су пиштољ предали МУП-у, тешка срца су се одрекли предмета који су имали уза себе. Било је веома дирљивих и емотивних сцена. То се догађало посебно када су предавани пиштољи са изрезбареном посветом. Многи од тих незадовољника верују да су пиштољи, као поклон, завршили у рукама пензионисаних припадника МУП-а.
У времену претњи од тероризма и све чешћих обијања станова и те како је друштвено оправдано да се пензионисаним војним лицима укине порез на лично наоружање. Удружење војних пензионера недавно се захтевом за укидање пореза обратило министарствима одбране, унутрашњих послова и финансија. Из Министарства финансија је стигао одговор да разумеју потребу војних пензионера и да ће радити на проналажењу најбољег решења.
На састанку министара одбране и унутрашњих послова са представницима удружења која окупљају војне и полицијске пензионере, организованом у Дому ВС у Београду пре годину и по дана, постављено је питање о неопходности, па и правичности укидања пореза на оружје. Одговарајући на то питање потпредседник Владе РС и министар унутрашњих послова Небојша Стефановић рекао је да порез на оружје неће бити укинут, али да ће бити значајно смањен, до нивоа симболике. Досад на том плану није ништа учињено. С тим у вези очекује се да два министарства силе покрену поступак за смањење те врсте пореза.
Потпуковник у пензији Немања Јовановић поставио је Удружењу војних пензионера Србије питање да ли се шта мења у вези са порезом на оружје. Одговорено му је да је све по старом. Потом је изнео чињенице којима се илуструје ,,стање морала“, то јест да су људи веома незадовољни, а реч је о часним подофицирима и официрима који су ревносно деценијама служили држави и народу, а сада им држава на неки начин окреће леђа.
Јовановић казује да су му неке колеге повериле да би радо купиле официрску сабљу, такође један од симбола војничке професије. Наиме, излазећи у сусрет активним и пензионисаним старешинама, предузеће из Земуна (,,Статус стил“) продаје сабље на 25 месечних рата. У општој беспарици и опалом стандарду, то је повољна варијанта, али се пензионисани подофицири и официри не усуђују на тај корак јер изражавају бојазан да ће државни чиновници, ако сазнају да одређен број пензионера поседује сабљу, увести порез и на тај симбол официрске части и слободољубља.
Хоће ли се држава коначно сучелити са чињеницом да смо ретка или једина држава на свету у којој се плаћа порез на лично оружје, па да поступа као и сав други свет?
Сазнали смо да је у Министарству одбране формирана комисија која треба да предложи решење за ослобађање од плаћања пореза на лично оружје садашњих официра, када одлазе у пензију. Многи ће то дочекати као када над озеблим човеком гране Сунце. Време је за правду.