Одлука Уставног суда о одбијању Уж-590/2017 од 11.07.2019. г. - из стамбене проблематике у МО и Војсци

Уставни суд, Велико веће, на седници Већа одржаној 11. јула 2019. године, донео је

О Д Л У К У

Одбија се као неоснована уставна жалба С. С . изјављена против пресуде Управног суда У. 14028/14 од 7. децембра 2016. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Из Образложења:

С. С . из Београда поднео је Уставном суду, 23. јануара 2017. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 14028/14 од 7. децембра 2016. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, права на накнаду штете и права на мирно уживање имовине, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде одредаба члана 197. став 1. и члана 198. став 1. Устава.

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да се, по наређењу претпостављених, са породицом повукао из Дервенте и да је премештен у Гарнизон Београд; да је, према тада важећем правилнику, испунио све услове за решавање стамбеног питања, па му је то право признато закључком из 2001. године; да је предао стан у гарнизону Дервента 1995. године; да је правно ирелевантно да ли подносилац негде ван територије тадашње СРЈ има стан, јер то није било прописано као сметња ни једном одредбом тада важећег правилника, већ правилником из 2002. године; да је „међународним уговором од 10. маја 1995. године“ предвиђена могућност за лица која су извршила откуп стана, а желе да напусте Босну и Херцеговину, да им се изврши поврат уплаћеног новца ревалоризованог на дан исплате. 

Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорени акт.

Оспореном пресудом Управног суда У. 14028/14 од 7. децембра 2016. године одбијена је као неоснована тужба којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост решења Министарства. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде најпре навео: да је подносилац првостепеном органу поднео захтев за решавање стамбеног питања доделом кредита - зајма, наводећи да је лице без стана, да станује у в ојном хотелу са супругом и двоје деце, те да je у Дервенти имао на коришћење трособан стан, све до 1992. године, када је морао да напусти Дервенту, због доласка на територију СРЈ; да је нa основу поднетог захтева и приложених доказа подносиоцу закључком BП 1313 Београд од 14. марта 2003, године прихваћен захтев за доделу зајма за куповину стамбене зграде или стана у износу који одговара површини од 85.00 м2; да је након доношења Правилника о решавању стамбених питања у Министарству одбране („Службени војни лист“, број 38/05), од подносиоца затражен доказ о откупу стана у Дервенти; да се подносилац писмено изјаснио да своје стамбено питање жели да реши доделом стана у закуп на неодређено време, јер се зајмови не деле, али није доставио тражени доказ; да се стога надлежни орган службеним путем обратио И. банци Републике Српске, Фонду станова Републике Српске, те је „Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републичке дирекције за обнову и изградњу Републике Српске“ 21. марта 2014. годице доставило решење број 8/1-0.7-372-149/02 од 14. марта 2002. године, из кога произлази да је усвојен захтев подно сиоца за откуп стана у Дервенти и уговор о откупу стана оверен у Основном суду у Дервенти број Ов-1158/03 од 13. маја 2003. године. Управни суд је имао у в иду одредбу члана 3. Правилника, којом је прописано да лице из члана 2. Правилника има решено стамбено питање уколико оно или члан његовог породичног домаћинства на територији држава чланица и територији републике које су се издвојиле из СФРЈ, као и на делу територије Републике Србије (АП КиМ) има у својини усељив стан или породичну стамбену зграду или је отуђило стан (породичну стамбену зграду) стечен по основу рада, а који је одговарајући за његово породично домаћинство у складу са одредбама овог Правилника, као и одредбу члана 18. став 1. тачка 3) Правилника, којом је предвиђено да заставнику самцу или са три члана породице припада право на доделу трособног стана. И мајући у виду да је подносиоцу закључком од 14. марта 2003. године било утврђено право на зајам за куповину стана или стамбене зграде као лицу које је изгубило станарско право на стану – јер првостепени орган приликом одлучивања није располагао доказом да је 2002. године тужиоцу усвојен захтев за откуп предметног стана, иако је тужилац био у обавези да сваку промену у погледу свог стамбеног статуса пријави, што он није учинио, Управни суд је нашао да је правилно првостепени орган оце нио да подносилац не спада у круг лица која своје стамбено питање могу решавати из стамбеног фонда Министарства одбране.

Уставни суд налази: да је у оспореној пресуди на уставноправно прихватљив начин образложено због чега подносилац уставне жалбе не спада у круг лица која своје стамбено питање могу решавати из стамбеног фонда Министарства одбране.

Испитујући наводе уставне жалбе којима се указује на различито решавање спорног правног питања, Уставни суд је оценио да се ниједна од достављених пресуда не може прихватити као доказ о различитом поступању судова, с обзиром на то да нису донете у истој чињеничној и правној ситуацији, због чега овај суд налази да се уставном жалбом очигледно неосновано указује на повреду права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење.

У вези са наводима уставне жалбе да првостепени орган није навео применом ког правног средства је поништио правноснажни закључак ВП 1313 Београд УП-1 број 11147/98 од 14. марта 2003. године, Уставни суд је оценио да ови наводи не одговарају утврђеним чињеницама. Наиме, првостепени орган се позвао на одредбу члана 239. тачка 1) раније важећег Закона о општем управном поступку, која је омогућавала понављање поступка окончаног коначним решењем ако се сазна за нове чињенице, или се нађе или стекне могућност да се употребе нови докази који би, сами или у вези са већ изведеним и употребљеним доказима, могли довести до друкчијег решења да су те чињенице, односно докази били изнесени или употребљени у ранијем поступку.

С обзиром на све изложено, Уставни суд налази да није било законом предвиђених сметњи да надлежни орган стави ван снаге закључак од 14. марта 2003. године – будући да утврђено право на решавање стамбеног питања није могло бити остварено у складу са одредбама Правилника, те одлучи о захтеву подносиоца уставне жалбе за решавање стамбеног питања у складу са одредбама Правилника. Уставни суд је стога оценио да оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , те је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.

Уставни суд је констатовао да се у уставној жалби повреда права на накнаду штете и права на мирно уживање имовине, зајемчених одредбама члана 35. став 2. и члана 58. став 1. Устава, као и повреда одредаба чл. 197. и 198. Устава образлажу истим наводима као повреда права на правично суђење.

Суд је, такође, констатовао да се подносилац само формално позвао на повреду права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, не наводећи никакве разлоге ни захтеве у вези са истакнутом повредом.

Attachments:
FileDescriptionFile size
Download this file (Одлука УС о одбијању Уж-590-2017.doc)Одлука УС о одбијању Уж-590-2017.doc 63 kB