Novčana pomoć neophodna velikom broju korisnika penzija - Sa Vučićem penzioneri siromašniji za 20 odsto

Članom 171. stav 3. Zakona o PIO propisano je da se sredstva Fonda mogu izuzetno koristiti i za isplatu novčane pomoći korisnicima penzije kada je takva pomoć potrebna velikom broju korisnika.

Isplata novčane pomoći iz stava 3. ovog člana vrši se u iznosu koji utvrdi Vlada, vodeći računa o bilansnim mogućnostima Fonda.

Vlada R. Srbije dala je na današnjoj sednici saglasnost Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje za isplatu novčane pomoći u iznosu od 5.000 dinara korisnicima penzija, korisnicima privremene naknade i invalidnoj deci, koja je planirana za 4. novembar 2019. godine.

Da je novčana pomoć neophodna velikom broju korisnika penzija, bez obzira na “zlatno doba” koje je nastupilo, pokazuju i podaci izneti u članku u nastavku:

Sa Vučićem penzioneri siromašniji za 20 odsto

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Zlonamerna je tvrdnja da naprednjaci ne vode računa o starima. Naprotiv. Samo za isplatu jednokratne pomoći penzionerima Vlada će potrošiti 71,5 miliona evra ili dvaput više nego što je dala fudbalskim i košarkaškim klubovima Crvena zvezda i Partizan. Iako su se nad Beograđanima iživljavali tek nepune tri nedelje, za razliku od nekih penzionera koji Fond PIO „maltretiraju“ više decenija i, eto, još su živi, državu će najavljene subvencije taksistima koštati najviše 40 miliona evra, dakle opet skoro upola manje od penzionerskog bonusa za slavu, Novu godinu, Božić i ostale zimske čarolije.

A osim što na penzije troši više novca nego na sportsku i taksi mafiju, vlast po pravilu brižljivo bira momenat kada će svoje podanike iznenaditi neočekivanim prihodom. Ovoga puta isplatom jednokratne pomoći svečano će biti obeležena dvogodišnjica od poslednjeg povećanja penzija decembra 2017. ( http://www.pio.rs/cir/ostale-statistike.html ). Tako će na račune 1.706.189 penzionera (podaci za avgust 2019), koji tokom 2018. i 2019. nisu dobili ni cvonjka povišice, početkom novembra biti uplaćeno po 5.000 dinara, što je, kako kaže ministar finansija Siniša doktor Mali, „rezultat reformi koje je aktuelna vlast pokrenula 2014“.

I to je apsolutno tačno. Jer penzioneri će tu 2014. pamtiti ne samo po zakonu o privremenom umanjenju penzija već i po suspendovanju zakonom propisane formule za usklađivanje penzija dva puta godišnje – u aprilu i oktobru. Već pet godina zaredom isplata penzija odvija se isključivo po ćefu Aleksandra Vučića i njegove vlade, bez ikakvog zakonskog uporišta koje reguliše usklađivanje primanja korisnika Fonda PIO sa ostalim makroekonomskim kategorijama.

Kao nikada u istoriji, tokom 87 meseci, koliko su naprednjaci na vlasti  (od jula 2012), penzioneri su preživeli dve gladne godine – prva je trajala 17 meseci, od aprila 2014. do decembra 2015, a druga, ako se obistini najava Vlade o povećanju od januara 2020, čitave dve godine. Dakle, sve ukupno 39 meseci, skoro polovinu Vučićeve vladavine, penzioneri nisu dobili ni dinar povećanja. Otuda je vanredna peto’iljadarka prvorazredni događaj kog bi se neka ozbiljnija vlada stidela, a naša se, eto, ponosi tvrdeći da je isplata pomenute crkavice rezultat uspešno sprovedenih reformi.

No, ako se setimo izjava prethodnika Malog doktora, akademski čestitog Dušana Vujovića, „reformski“ cilj je zbilja postignut. Učešće penzija u BDP-u palo je na oko deset odsto, uslovi za penzionisanje su drastično pooštreni, ukupan broj penzionera smanjen je za tridesetak hiljada, a još više broj onih koji odlaze u invalidsku penziju. Uz to, zakonom o privremenom umanjenju od oko 700.000 penzionera oteto je blizu milijardu evra, pa je, uprkos dezavuisanju osnovnih postulata na kojima počiva penzioni sistem, servisiranje penzija u uslovima relativno stabilnih državnih finansija znatno relaksirano u odnosu na neka ranija vremena. A materijalni položaj penzionera poboljšan je jedino u sklopu monstruozne kampanje o penzijama „većim nego ikada“.

U ogledalu zvanične statistike za vreme Vučića (2012‒2019) penzije su povećane za 13,39 odsto ili skoro tri puta manje nego što je povećana prosečna zarada (33,6 odsto). U momentu kada su naprednjaci osvojili vlast prosečna penzija iznosila je 23.694 dinara (199 evra) ili 57,5 odsto prosečne plate, dok je danas prosečna penzija 26.342 (221 evro) ili svega 47,8 odsto prosečne plate. Nakon odluke o povećanju plata u javnom sektoru i najava o prosečnoj decembarskoj plati od 500 evra, čak i uz januarsko povećanje od pet odsto, učešće prosečne penzije u prosečnoj zaradi pašće na oko 45 odsto s tendencijom daljeg pada. A budući da su proteklih godina samo računi za struju u proseku uvećani za 32 odsto, poskupeli su voda, prevoz itd., povećani su porezi, uvedeni razni novi nameti i kućepazitelji, a ukinute mnoge olakšice, evidentno je da su tokom vladavine Aleksandra Vučića penzioneri osetno osiromašili i da je njihova kupovna moć za oko 20 odsto manja nego u vreme „žutih lopova“.

Dakle, gospodo iz opozicije, sjašite s „Tvitera“ i put pod noge – od vrata do vrata. Kao kad smo rušili Miloševića. Na parlamentarnim izborima 2016. lista „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“ dobila je 1.823.147 glasova, 48,25 odsto izašlih na izbore ili 27 odsto biračkog tela. Trećina tih glasova potiče od penzionera koji, osim metastaziranog PUPS-a, nemaju političke predstavnike koji zastupaju njihove interese. Ako tim ljudima predočite činjenice iz ovog teksta i naterate ih da zavire u sopstveni džep, Vučiću će ostati najviše 20 odsto „sigurnih“ glasova. A onda ćete možda i o bojkotu drugačije razmišljati.